Filmska kritika: Smrt socijalne države - „Izvinite što smo vas propustili„

NI u svojoj devetoj deceniji ne posustaje Ken Louč, sada se sasvim sigurno može reći, poslednji klasik britanskog filma, stari majstor realističke pokretne slike, autor prepoznatljivog stila i možda najdosledniji filmski reditelj naše epohe. Posle oko pedeset filmova i stotinu nagrada, Louč je i danas tamo gde je oduvek bio, na braniku dostojanstva i integriteta malog, radnog čoveka, sugrađanina, Britanca, građanina Zapada, svedenog na masovnu statističku grešku. U Loučovom fokusu je jedna gotovo nasumice odabrana porodica iz britanske niže srednje klase koja se krvavo bori za opstanak. "Radnici postaju sve ranjiviji u celoj Evropi, kao vozač u ovoj priči", veli autor. "On vozi kombi, nema bolovanje, nema plaćen odmor, ako doživi nesreću, sam plaća popravku. To je neprihvatljivo. Nadnice su sve manje, a radno vreme sve duže. Zbog čega je eksploatacija radničke klase tako velika? Odgovor: zbog tržišne ekonomije koju diktiraju velike konkurentske privatne korporacije. Takmiče se nudeći jeftinu robu i usluge, a jeftine su zato što sve više izrabljuju radničku klasu". Ali ovo nije učeni esej o korenima klasnog sukoba nego slika vučje borbe za opstanak u današnjem svetu divljačkog kapitalizma, povratak na glavnu temu "stvarnosnog filma" još od definicije velikog dokumentariste Frensisa Flaretija. Borba za opstanak je, prema Flaretiju, prva tema filma, jer je njegova ontologija vezana za svojstvo kinematografa da "otrže vreme iz reke života" (Bazen).

PROČITAJTE JOŠ - POZORIŠNA KRITIKA: V. Šekspir - "Mnogo buke ni oko čega"

Život Rikija, nosača pošiljki iz Njukasla (tradicionalnog radničkog kraja na severu Engleske), koji se na naše oči pretvara u pravo mučilište za njega i članove njegove porodice, svedoči o položaju proletarijata više i bolje nego grdni tomovi klasika marksizma. Pred ovom drastičnom predstavom ljudske nesreće, pred čudovišnom pojavom Rikovog demona Malonija - zla gotovo mitoloških razmera! - beže u panici i Engels i Dikens, budući da je život današnjeg proletera neuporedivo teži nego u doba prvobitnih akumulacija i da onaj njihov kapitalizam, pred ovim današnjim, izgleda kao stara, benigna šala. Kao da nije prošlo gotovo dvesta godina revolucija i sukcesija socijalne države! Ovo sada je gore nego ikada. Tako je glavni socijalni rekvizit Fukujaminog kraja istorije plastična flaša, koja se nosi na posao i u koju se vrši mala nužda. Od Louča saznajemo da korejski izum pelena ne važi samo za jug Srbije, nego da je obavezan i u protestantskom, veberovskom raju! Ken Louč nam, u stvari, ispostavlja priču o pogibiji socijalne države Zapada posle sukcesije svih ovih iskustava: smrt, dakle apsolutni neuspeh socijalizma. Nema nijansi. Potpuna pobeda najbezočnijeg mogućeg vida eksploatacije, lišenog svakog smisla i objašnjenja. Profit u liku paklenog, mitološkog, danteovskog Malonija vlada ovim svetom koji još tvrdi kako je najbolji od iskona i kako se, baš njime, završava istorija. Uzmi ili ostavi, s tim što treba da znaš da sa ovim drugim umireš; da te nema.