Isidora, Nikolaj, Đilas

Bio sam vrlo ljubazan prema đakonu Ljubomiru Rankoviću, a neljubazan prema sebi kad sam prihvatio da večeras u Kolarčevoj zadužbini govorim o izabranim delima Isidore Sekulić.

Đakon Ljubomir to i zaslužuje kao knjigoljubac, knjigoznalac i knjigovezac koji je ovih decenija zasuo čitaoce sabranim tomovima Tolstoja, Dostojevskog, Vladike Nikolaja, Jovana Dučića, Isidore Sekulić i tolikim drugim izdanjima, dok je od „Glasa Crkve“, sa blagoslovom knjigoprimca episkopa Lavrentija, učinio izdavača na velikom glasu ne samo u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Da govore o književnom umeću Isidore Sekulić bilo je mnogo pozvanijih od mene i to delo zaslužuje upućeniju, pronicljiviju i zasnovaniju reč od one koju ćete čuti od mene.

Gotovo da sam se i ja obreo u zabuni u kojoj se pre jednog veka našao Jovan Skerlić kada je napisao ove reči: „Ja ne krijem da se davno nisam pri pisanju našao u takvoj zabuni. Nije lako pisati o ljudima koji pišu – Horacijev ’razdražljivi rod pesnika’ kome ni jedna pohvala nije dovoljna i kome najmanja primedba izgleda kao smrtna kazna, a kamoli o ženama. Kako bi im se činile primedbe, kad kako veli jedna istočnjačka poslovica ’Ženu ni cvetom ne valja udariti’.“

Sabrana dela Isidore Sekulić objavljivana su i ranije, ali u tim Sabranim nije bilo tekstova koji su se našli u ovim Izabranim. Da spomenemo samo zapise o Žiči i Oplencu, susretima sa kraljem Aleksandrom i Vladikom Nikolajem, Bdenije u manastiru Rakovici, molitve i napise nađene u njenoj zaostavštini, kao skice za drugu knjigu o Njegošu.

Dopustite da na ovom mestu i povodom stogodišnjice Velikog rata navedem odlomak iz zapisa Isidore Sekulić Kralj Aleksandar I, ulazak u oslobođen Beograd.

„Ispred, svih, određeno izdvojen, mlad i ne mlad, oficir, sam, šinjel težak, neispeglan, ne leži na telu, čizme grube, kapa stara, ruke bez rukavica, a na licu potavnelu, lepom licu, izraz čoveka izmučena i uzbuđena, čoveka tankih živaca. Kroz prigušen šapat žena u suzama (’ponos naš’, ’dete naše ispaćeno’) Beograd ga je dočekao u olujnom tajcu. Ofijukan vetrovima, pobednik se vratio opaljenom domu.“

Ovom izdanju su dodati i tekstovi o delu Isidore Sekulić koje su pisali Skerlić i Dučić, Rastko Petrović i Crnjanski, Kašanin i Medaković, Mija Pavlović i Vladeta Jerotić, Pavle Zorić i Mirko Magarašević.

U novije vreme iz raskošnog dela Isidore Sekulić izdvojila se i iz različitih književnih i vanknjiževnih razloga postala najčuvenija ona Njegošu knjiga duboke odanosti koja uz studiju Religija Njegoševa Vladike Nikolaja Velimirovića i monografiju Njegoš – pjesnik vladika vladalac Milovana Đilasa čini troknjižje, koje je jedna knjiga, a taj trolist je trojstvo, tropar i akatist u slavu Lovćenskog Tajnovidca.

Ovoj trećoj, čini se da književna nauka i njena savest duguju pravu reč. Krajnje je vreme da se ona kaže, a ovo je prilika se bar spomene, a neće biti bez simbolike ako taj započetak bude danas na Njegošev rođendan.

Naime, na knjigu duboke odanosti Njegošu Isidore Sekulić odgovorio je tadašnji šef Agitpropa Milovan Đilas knjigom duboke odanosti marksizmu. Legenda o Njegošu je kako je sam napisao njegov „najviši domet kao marksiste“.

Pitao sam ga docnije zašto je on uvek morao da kaže nešto najdrastičnije što se jedino i pamti, a on mi je odgovorio da se tako govori sa stolice na kojoj je sedeo. I ako je ne kaže on, reći će onaj koji sedi do njega i odmah sesti na tu stolicu.

U legendi o Njegošu Đilas nije „udario cvetom“ Isidoru Sekulić već je očitao marksističku bukvicu ne samo njoj nego i Vladici Nikolaju i Branislavu Petronijeviću i Pavlu Popoviću i Alojzu Šmausu i Đuzi Radoviću i Nedeljku Divcu i dr Stanojeviću i kome sve ne do vojvode Knićanina i Radovana Zogovića. Taj marksistički pamflet objavio je 1952, a već ’53. se razišao sa partijskim vođama, da bi ’54. bio isključen iz partije, ’55. suđen, ’56. uhapšen, da bi ’57. u Mitrovačkoj samici započeo knjigu o Njegošu, kao neki vid ispovesti i svoje moralne autobiografije. U knjizi pisanoj u zatvoru, na toalet papiru, pozivao se na Isidoru i Nikolaja i odavao najveća priznanja i pohvale ne samo njima nego i svima onima koje je kudio na slobodi sa marksističkog amvona. Dok je tamnovao i ispovedao hartiji, pozivajući se na mišljenja i uvide Vladike Nikolaja i Isidore Sekulić, Vladika je umro u tuđini 1956. a Isidora 1958. godine. Mislim da sličnog slučaja nema u istoriji književnosti ni rečitijeg primera kako se pisalo na takozvanoj slobodi a kako na istinskoj robiji.

Pročitajte još: Dela Isidore Sekulić na Kolarcu

Đilas u tamnici nije postao ni „isidorist“ ni „nikolajevac“, ali se vratio sebi i postao pisac i slobodan čovek. Nisu li u tamnicama i nastajala najveća dela i nije li i ono najvrednije što je stvorio naš narod nastalo u petovekovnom ropstvu i tamnici.

Zapaženo je da Gorskom vijencu jedino nema umira, ali smo ga zahvaljujući Njegošu i knjigama o njemu možda dobili. I tom umiru su se sreli Isidora Sekulić, Nikolaj Velimirović i Milovan Đilas. Njihove knjige se dopunjuju i izrastaju jedna iz druge. I to je još jedna zasluga Njegoševa čijim delom „opstaje srpski narod“ a on ostaje „pesnik srpske kosmičke nesreće“ kako ga je nazvao Đilas, „tako da do danas celo srpstvo nema dva Njegoša“ kako je napisala Isidora Sekulić, „Njegoš Velikomučenik“ kako ga je nazvao Sveti vladika Nikolaj Velimirović.

Ako to nije suviše velika jeres, ja ih na nebu zamišljam zajedno sećajući se one norveške legende koju je zapisala Isidora Sekulić. Naime, naši preci na nebu sede za velikim stolom u dubokom ćutanju i razgovaraju samo mislima. Ali kad god na zemlji neko učini nešto plemenito, oni ustanu i poklone se. Nadajmo se i verujmo da smo takav ako ne poklon ono bar mali naklon zaslužili i večeras.

Dopustite, da na kraju ovog čas veselog čas neveselog slova, iz knjige Mojih 80 pročitam portret Mihiz i Đilas.

Mihiz i Đilas

Naš doživotni vođa i učitelj

Akademik svih akademija

Nije u životu pročitao ni jednu knjigu

Kaže Borislav Mihajlović Mihiz

Uvek ga slikaju kako prti

Neku debelu enciklopediju

Otvorenu na dve hiljade šesto

Osamdeset i nekoj strani

Bajagi je pročitao dotle

I jedva čeka da završe slikanje

Pa da na miru nastavi

Da čita dalje

Nemojte Mihize

Kaže Milovan Đilas

Pročitao je

Nije pročitao ni one o njemu

Jeste kako nije

Koju je pročitao

Moju

Hoćete li da vam ja kažem koju

Recite

Legenda o Njegošu

Tačno

I vi ste mu je dali

Jesam

I napisali ste posvetu

Razume se

I to nije bila obična posveta

Već ste do kraja ispisali

Sve one bele stranice

Na početku knjige

Biće da je bilo tako

Hoćete li mi dopustiti

Da vam ja kažem šta ste napisali

Izvolte

Dragi druže Ti i to

Poklanjam ti ovu brošuru

U kojoj pokušavam

Da se sa pozicija

Marksističke naučne misli

Obračunam sa nekim idealističkim

Nazadnim shvatanjima

Ostataka građanske klase

U nadi da ćeš i pored zauzetosti

U rešavanju najvažnijih pitanja

Naše unutrašnje i spoljne politike

Naći vremena da baciš pogled

Na ovaj moj skromni rad

Tvoj

Taj i taj

Manje više to je to

I on se nije javljao

Nije

I prolazile su nedelje

Mislim pet šest

A onda je bila neka sednica

Jeste

I kad se završila

Ostali ste vas nekolicina

Da sve prodiskutujete

Takav je bio običaj

I on vam nije ništa rekao

Nije

I vi niste izdržali

Nego ste ga pitali

Da li je pročitao vašu knjigu

Jesam

I on je rekao da je pročitao

I zaćutao

Tačno

I vi opet niste izdržali

Nego ste ga pitali

Da li mu se sviđa

Tačno je i to

I on je rekao

Sviđa mi se

Baš tako

I vi ste poverovali

I da je pročitao

I da mu se sviđa

I to je istina

Čestitam Vam Mihize

U velikoj ste formi

A ja koji sam ovo slušao

Ne znam kome sam se više divio

Reč Matije Bećkovića na predstavljanju Izabranih dela Isidore Sekulić na Kolarčevom univerzitetu, 13. novembra 2019. godine, na rođendan P. P. Njegoša

Autor: Matija Bećković / Pečat