Šlomo Minc: Salve aplauza za virtuoza koji je zadužio svet

Svet je užurban. Brzo živimo, komuniciramo još brže. Ovu svakodnevicu bolje nego druge umetnosti prati muzika. Kao da se ponovilo Honegerovo vreme i sazreo je trenutak za neku novu muzičku lokomotivu "Pacifik". U takvo doba svedoci smo blagog povlačenja violinista sa najosvetljenijih tačaka na svetskim podijumima. O tome kao da svedoči i Šlomo Minc. Kada je bio mladić, kad je onako odsvirao dva Prokofjevljeva koncerta sa Abadom i 24 Kaprisa Nikola Paganinija, bio je popularan kao neka filmska zvezda. U to vreme postao je epizodni junak čak i globalno popularnog crtanog filma "Simpsonovi".

PROČITAJTE JOŠ - Muzička kritika: Mađioničarski prikaz Betovena Jevgenija Kisina na Kolarcu

Danas ovaj violinista ima 62. Ona bujnost tona koja kao da je iznicala iz velikog optimizma osamdesetih godina dvadesetog veka, danas je zamenjena tonskim asketizmom, tišinom i - pokušajem da se zaustavi vreme. Zaustavljati vreme u muzici ozbiljan je zadatak. Muzika je jednostavno vremenska umetnost, ali... Kada se tempa malo uspore, kad se neosetljivo da primat harmoniji, kad ukrasni deo kompozicije postane dobrim delom gradivni - onda se slušaocima šalje poruka da se vreme usporilo i da u trenucima kada peva svoje najlepše pesme violinista ima ambiciju da, makar na čas, zaustavi vreme i pred slušaocima zaledi neki prelepi muzički odlivak.

Upravo ovo demonstrirao je Šlomo Minc. Koncert je počeo Debisijevom Sonatom, a nastavio velikom Frankovom Sonatom, da bi se u drugom delu čule Bramsova Treća violinska sonata i Sonatina koju je komponovao sam Minc. Poznavaocima već program deluje podesno odabran za jednog "zaustavljača vremena". Nema na programu okretnih Mocartovih sonatnih rokoko igračica; nema borbenih Betovenovih sonata, nema ničeg što bi tihom i povučenom violinisti remetilo mir.

Debisi je zato već zvučao kao ulazak u muzički vrt; Frank je potom bio kao najlepša staklena botanička bašta u Parizu, da bi Brams na momente izgledao poput mešavine bečkog šarma i japanskog vrta.

Mnogo cvetnih poređenja, pa će pažljivi čitalac ovog teksta pitati: da li je tu bilo "mesa" i "sokova" (violinistički izrazi). Bilo je, ruku na srce, više kostiju nego mesa, a sokovi su dobrim delom nestali sa žica. Sada se ovaj violinista na sceni oglašava suvim tonom koji otkriva intonaciju koja nije onako legendarna kao pre trideset godina, ali zašto nastavljati dalje u ovom pravcu?

Šlomo Minc je tokom četrdeset godina karijere zadužio svet. Ide u red sa Ojstrahom, Perlmanom, Šeringom i Menjuhinom. Danas peva svoje jesenje pesme i divno ga je čuti i dalje, posebno kada uza se ima i dalje Itamara Golana, sonata partnera, koji je poput "Slike Dorijana Greja", koji se nimalo fizički nije promenio, i koji i dalje ima eruptivnu snagu i osećaj za ritam kao neki ciganski muzičar.

Lepo je čuti ovaj tandem ponovo u Beogradu nakon gotovo decenije. Voda i vatra na sceni još su uzbudljive, pa su ova dvojica muzičara iznova dobili prave "beogradske" salve aplauza.