Zaostavština Ivana V. Lalića: Nema velike poezije bez ličnog uloga

Jedan od najvećih srpskih pesnika druge polovine 20. veka, o čemu su, gotovo bez izuzetka, saglasni književni znalci, Ivan L. Lalić (1931-1996), ostavio je iza sebe dragocenu rukopisnu zaostavštinu. Više od 250 pesama, ispisanih čitkim rukopisom godinama brižljivo i sa zahvalnošću čuva i priređuje univerzitetski profesor Aleksandar Jovanović, esejista i kritičar, veliki Lalićev poštovalac i odani tumač.

U razgovoru za "Novosti", otkrivajući kako su rukopisi dospeli u njegove ruke, Jovanović kaže:

PROČITAJTE JOŠ: JUBILEJU SPC U ČAST: Održana promocija petoknjižja Isidore Sekulić

- Od pojave Lalićeve zbirke "Strasna mera" (1984), a posebno od knjige "Pismo" (1992), imao sam sreću i čast da se družim i sarađujem sa velikim pesnikom. Učestvovali smo na zajedničkim tribinama, naučnim skupovima, a bio sam među prvih troje čitalaca zbirke "Četiri kanona". Kako je koji kanon završavao, tako ih je Lalić davao na uvid Svetlani Velmar-Janković, Radivoju Mikiću i meni. Imao sam tako priliku da iz prve ruke vidim kako nastaje jedno istinski veliko pesničko delo. Četiri kanona su izašla 1996, a nekoliko meseci kasnije pesnik je preminuo. Naredne godine priredio sam njegova dela u četiri toma. Tom prilikom sam od pesnikove supruge Branke dobio sve njegove sačuvane pesničke rukopise, koji su bili dragoceni u objavljivanju njegovih knjiga.

Osim svih pesama zbirki "Strasna mera", "Pismo" i "Četiri kanona", u rukopisu su ostale i mnogobrojne pesme iz drugih knjiga. Tu su i Lalićeve pesme koje je napisao kao srednjoškolac i nikada nije hteo da ih objavi. Za te prve mladalačke pokušaje, nastale pod uticajem Jovana Dučića, imao je duhovit komentar: "Prvi se Dučići u vodu bacaju!"

- Dok su kod mene, ja ih svakako neću objaviti, jer je to bila izričita volja pesnika. Njihovo jedino mesto bilo bi u kritičkom izdanju celokupne Lalićeve poezije - ističe Jovanović. - Inače iz rukopisa objavljeno je nekoliko pesama: "Podatak o Sizifu", "Ilovača", "Žrtva", "Senka", "Zrak". Posebno skrećem čitaocima pažnju na pesmu "Podatak o Sizifu", nastalu u jesen 1970, u vreme prvog buđenja srpske samosvesti posle Drugog svetskog rata. Otada motiv Sizifa, kao jedan od simbola srpske sudbine, traje u njegovoj poeziji, uključiv i čuvene pesme "Vojničko groblje" i "Plava grobnica".

O tome kako je Lalić radio na stihovima, da li im se vraćao i prepravljao ih, Jovanović kaže:

- Bio je izuzetno muzikalan, apsolutni sluhist, što se retko sreće. Bila su mu potrebna samo dva takta pa da prepozna melodiju, bilo da je reč o operi, klasičnoj kompoziciji, šlageru ili džezu. To se vidi i u njegovoj poeziji, pa i u načinu kako su nastajale pesme. Smišljao ih je i držao u glavi, a zapisivao ih je tek kada su bile gotove, tako da je u rukopisu pravio retke i male izmene. Međutim, i te sitne prepravke mogu biti veoma značajne za proučavaoce poezije. U to sam se i sam uverio više puta.

Aleksandar Jovanović Foto Z. Jovanović

Dok je ispisivao "Četiri kanona", pesnik je u posebnoj svesci pravio ispise, ne samo iz Biblije, već i iz filozofskih knjiga i studija, novina, unoseći nešto od njihovog duha i motiva u svoju zbirku. Tako se mogu prepoznati mesta iz knjiga "Propast Zapada" Osvalda Špenglera i "Put duhovne obnove" Ivana Iljina. Ti ispisi su priređeni i objavljeni (http://www.maticasrpska.org.rs/stariSajt/casopisi/ZMSKJ_66_1_2.pdf).

Drugi svetski rat Lalić je proveo u Beogradu, gde su mu, za vreme "savezničkog" bombardovanja 1944. godine, poginula četiri druga iz okolnih zgrada, a njegova, u Kumanovskoj 13, igrom slučaja ostala čitava. Taj događaj je poslužio kao osnova za pesmu "Zarđala igla". Smrt majke Ljubice ispratio je sa dve pesme, a supruzi Branki posvetio je sve svoje ljubavne pesme. Neizbrisiv lični, ali i trag u poeziji ostavila je tragična sudbina sina Vlajka, koji je nastradao u brodolomu avgusta 1989. Njime su prožete pesme "Pieta", "More", ali i pojedini stihovi u "Četiri kanona". I tako redom.

- Naravno da je mnogo toga što mu se događalo našlo odjeka u pesmama, nema velike poezije bez ličnog uloga, ali kao i uvek kada je reč o izuzetnim pesnicima, sve je to visoko simbolizovano i ne može se svesti samo na lični plan - ističe Jovanović. - Lalić je inače vodio miran život, nikada sebe nije stavljao u prvi plan, izbegavao je polemike, ali je ostao kao jedan od naših najdoslednijih pesnika i to u dvostrukom smislu. Duboko odan svojoj poeziji i svojoj poetici, nikada nije nijednu pesmu, a pogotovo zbirku objavio, a da nije bio siguran da je uradio sve što je mogao. Istovremeno bio je odan srpskoj kulturi i srpskom narodu, što se posebno vidi u mnogobrojnim njegovim pesmama: od pevanja Vizantije, preko pesama posvećenih Gavrilu Principu do "Plave grobnice", kojom je odao počast Bojićevoj pesmi, ali i, sa osećanjem neprekinute otadžbinske povesti, ispitivao njeno značenje danas. U teškim trenucima 90-ih godina prošlog veka, on nije imao dilemu i bezrezervno je stao na stranu svog naroda. Od sina jednog "mladobosanca" i nije se moglo očekivati da drugačije postupi!

Na pitanje šta današnji čitalac može da nađe u Lalićevoj poeziji, Jovanović odgovara:

- Reč je, naravno, o onim, možda ne odviše brojnim čitaocima, koji vole poeziju. Ne postoji idealni, tipski čitalac. Za čitanje velike poezije neophodno je posedovati veliku književnu kulturu i, slobodnije rečeno, širi registar osećajnosti. Lalić je uspeo, koliko je to uopšte moguće velikom pesniku, da bude šire čitan, da se njegovi stihovi prepoznaju. U tom pogledu, veliku ulogu je odigralo upravo "Pismo". A šta nudi nama danas Lalićeva poezija? Mnogo. Najpre, pokazuje nam, što je za pesmu veoma važno, svoje telo, svoje formalno savršenstvo; zatim, složenu pesničku emociju - koju čitalac prepoznaje kao svoju i na koju odgovara svim svojim bićem - iskazanu na veoma precizan način; takođe, i pevanje najbitnijih momenata srpske istorije i kulture, prelomljenih kroz modernu svest i iskustvo onoga koji peva. Valja, na kraju, naglasiti da je zaista reč o velikoj poeziji koja omogućava različita čitanja, i da svaki čitalac može, i treba, da bira i da voli svog Lalića. Tek tako pesnik traje.

PROČITAJTE JOŠ: Nemanja Radulović, Stefan Milenković i hor "Kolibri" napravili koncert za pamćenje: Sve činimo da njima bude bolje

"MEŠINA" NAGRADA

Za više od 20 pesničkih knjiga Ivan V. Lalić dobio je pregršt prestižnih nagrada, među kojima je i "Meša Selimović" za zbirku "Pismo".

- Bila je to prva pesnička knjiga ovenčana ovom veoma visokom nagradom, što je bitno uticalo na njenu recepciju. Ali, i prethodne Lalićeve zbirke bile su visoko ocenjivane, o čemu svedoče i činjenica da su o njima pisali takvi autoriteti, kao što su Zoran Mišić, Jovan Hristić, Svetlana Velmar-Janković, Muharem Pervić, Miroslav Egerić, Zoran Gluščević. Naravno da je "Mešina" nagrada umnogome približila Lalića čitaocima i podstakla ih da se vrate i njegovim ranijim knjigama.

RUKOPISI NA SAJTU

Govoreći o daljoj sudbini rukopisne zaostavštine Ivana V. Lalića, sagovornik kaže da su rukopisi već dve knjige u celini skenirane i dostupne svima koji su zainteresovani za delo ovog pesnika. Mnogi od proučavalaca Lalićeve poezije već su ih koristili.

- Nastavićemo ovaj posao i nadam se da ćemo uskoro napraviti sajt posvećen velikom pesniku. Šta će biti sa rukopisima? Postoji puna saglasnost sa pesnikovim naslednicima, suprugom Brankom i sinom Markom, da rukopise ponudimo SANU na obradu i čuvanje. Ali, o tome nismo još razgovarali sa Akademijinim časnicima. Takođe, u toku su početni razgovori da se sva prva izdanja pesnikovih zbirki digitalizuju i stave na sajt Narodne biblioteke Srbije. Videćemo šta će od toga biti.