Aleksandar Gatalica: Moje priče su u međusobnom dosluhu

BOGATOM i raznovrsnom proznom opusu Aleksandar Gatalica (1964) pridružio je još četiri knjige: tri zbirke izabranih i novih priča, "Fantastične priče", "Istorijske priče" i "Gotske priče" ("Kosmos") i neobično zanimljivu "Rubinštajn protiv Horovica i obrnuto" ("Službeni glasnik"). U jednoj od njih pisac čitaocu ukazuje na svoju poetiku: "Književnost nije sa ovoga sveta. Nije puki produžetak stvarnosti koju preslikava, već je ulaznica u drugi svet - svet koji stoji kao onaj iza ogledala, ili još pre kao onaj iz snova, gde spaja nespojivo i produžava ono što se u stvarnom životu mora okončati na jedan logičan način."

Pripovedač, dramski pisac, esejista, muzički kritičar i prevodilac, dobio je nekoliko prestižnih nagrada - "Ivo Andrić", "Meša Selimović", "Miloš Crnjanski", nagradu NBS za najčitaniju knjigu, kao i Atinsku nagradu za najbolju stranu knjigu objavljenu u Grčkoj prošle godine.

PROČITAJTE JOŠ: Helen Hant, zvezda ratne drame "Svet u plamenu" - žena na braniku istine

* Svaku od tri zbirke otvara jedna neobjavljena priča. Koliko su te priče u dosluhu sa onim napisanim i 20 godina ranije?

- Sve moje priče u dosluhu su jedna s drugom, iako svaka od njih živi neki svoj zasebni život. Ljudi iz izdavačke kuće "Kosmos" pozvali su me da načinim nešto drugačije, nakon dva izbora mojih priča koje su dosad objavljene. Prvi put sam, tako, stao pred zadatak da tematski podelim svoje priče. Onda sam počeo vremeplovom da se vraćam u prošlost i čitam stare priče, neke od njih napisane i pre više od 25 godina. Recimo, priča "Venecijansko ogledalo" pisana je kada sam imao upola manje godina nego sada, a u njoj se nalaze sve moje preokupacije, pa i sva spisateljska veština koju imam do danas. Lepo je to saznanje kada vidite da priče žive, da su dobro konstrukciono načinjene i ne ruše se, kao dobre zgrade, ni nakon toliko godina od kako su napisane.

* Istorijske priče odnose se na vreme nacizma, sudbine Jevreja i doba komunizma. Ima li nešto što je zajedničko vašim junacima?

- Prvo što se primećuje jeste da među njima ima i "naših" i "stranaca". Naime, od samih početaka pisanja priča (a napisao sam ih više stotina do sada), nisam mislio da istorija stanuje u mojoj ulici, niti da Staljin pije gusto tamno pivo u mom kafiću. Pisati o velikim temama istorije znači izaći tamo gde se ona dešavala. Može li jedan srpski pisac da razume psihologiju nacista, Jevreja i komunista? Ova dilema je, nadam se, ostala u 20. veku. Može onoliko koliko mu o tome dobro govori građa, ali još pre onoliko koliko je vešt da tu građu oživi. Ipak, ma odakle da je stizala građa, svim mojim junacima zajedničko je to da u jednom trenutku pomisle da su baš oni jedna od kazaljki na istorijskom časovniku i, tako nejaki, naprave sebi ikarska krila i puste se u oluju. Tragičan je to let mahom, ali čitalac uvek stiže do pročišćenja.

* Izražavate uverenje da mali, običan čovek može da utiče na istorijska zbivanja. Na koji način?

- Nastavak ove priče sledi upravo na dobro postavljeno vaše naredno pitanje. Uprkos činjenici da mojim ikarima brzo popuste konci i voštani lepak i strmoglave se u propast, oni ipak na jedan poseban način menjaju povest. Svojim činom smrti i nestajanja zauvek menjaju istoriju barem po jednom: nema više njih samih, neponovljivih jedinki koje su sačinjavale istorijski trenutak. Čini mi se da sam krunsko objašnjenje svog literarnog sveta dao u najnovijem romanu "Poslednji argonaut" gde sam zamislio svet sačinjen od sećanja svih 110 milijardi ljudi, koliko se pretpostavlja da je na Zemlji dosad živelo od početaka civilizovanog vremena. To je naročit prostor božanske demokratije, spoja koji pravi ukupno sećanje sveta. U njemu žive i svi junaci mojih priča. Mala su nit u velikom čvoru od 110 milijardi struna. Mala nit, ali nezamenljiva...

* Razna nakaradna i zastrašujuća stvorenja pojavljuju se u 16 gotskih priča, ali ipak lepota trijumfuje.

- Pa, moramo da vidimo koja je to vrsta lepote. Razmišljam sada i ja nad tim "lepota trijumfuje". Čini mi se da je to lepota volje i odlučnosti. Beogradski gnjurac, u istoimenoj priči, postao je nakaradan zato što je živeo više u vodama i virovima Save i Dunava nego na suvom. Uvredili su ga svi ljudi jer su ga smatrali nakaradom, najviše turski aga Aganlija. Njemu se najviše osvetio, jer je njegovu odrubljenu glavu odneo u svoj mračni stan na dnu reke... Slično je sa Milencetom Bogojevićem, koji se vraća iz mrtvih u obličju majora vojske NOP i POJ 1945; slično je i sa krznarom Pravicom koji prodaje smrt i najlepše mu je kada shvati da je na kraju smrt prodao i samom sebi: kao loš trgovac, ali lepi smrtnik.

* U pričama fantastike, koje pišete već četvrt veka, sve se dešava kao u podnaslovu jedne od njih: "Sve je normalno, ali nešto ipak nije."

- Maksima koju ste naveli oslikava jednu od mojih najomiljenijih situacija prilikom pisanja fantastičnih priča. Uzmete ceo komad istorije upravo onako kako se ona odvijala i unutra stavite tajno strano telo. Sve ostaje normalno, ali nešto ipak nije i ta jedna "trula fantastična jabuka" tako zarazi čitavu košaru da vrlo brzo sve postane (ne)normalno. Pogledajte samo priču "U tuđoj koži" koju sam napisao pre čitavih trideset godina. Mlad čovek, prijatelj porodice, nakon tragične smrti svog prijatelja, od njegove majke doznaje da je njegov prijatelj pristupio nekoj sekti i suspendovao svoj život da bi u isto vreme "izmislio" dva svoja obličja (Pesoa bi rekao heteronima), nazvao ih, ni manje ni više: Milan Stojadinović i Stanislav Vinaver. Onda prijatelj kreće da lista biografije, obe do u dlaku sasvim "normalne", to jest onakve kakvim ih znamo ali, zaboga, kako je u isto vreme Kolja Klajn mogao biti obojica...

* Knjiga o Rubinštajnu i Horovicu bavi se složenim odnosom dvojice velikih pijanista. Zašto su se toliko poštovali i mrzeli?

- Oni su dva prototipa pijanista 20. veka. Obojica su bila romantičari, najbolje su svirali Šopena, obojica su imala svoju publiku, a opet neko rivalstvo koje je isplivavalo kao groznica svakih nekoliko godina, trajalo je više od pola veka. Pišući ovu knjigu, činilo mi se da dovršavam još jedan od mojih romana. Toliko veštine na granici opsenarstva kod obojice muzičara, toliko sjaja, toliko taštine, toliko uspeha, toliko dugačkih života koji su zahvatili čitavo stoleće - a ipak tako mnogo sitničavosti, mladalačke surevnjivosti, pa staračke džangrizavosti. Radujem se što je ova knjiga ponovo pred čitaocima u novoj opremi sa novim fotografijama i što je naročito važno za diskofile: sa diskografijama koje su dopunjene do ove 2019. Snimci se stalno preštampavaju a pronalaze se i novi. Najnovije izdanje Rubinštajnovih sabranih snimaka stalo je, recimo, na 149 kompakt diskova!

PROČITAJTE JOŠ: Sadašnje generacije su deo eksperimenta: Šta su na panelu na „Kustendorfu“ rekli Kusturica, Materić, Nešković, Vučelić i Ružić

NOVI "VELIKI RAT"

* NEDAVNO je izašlo i dopunjeno izdanje vaše najpoznatije knjige "Veliki rat". Šta je novo?

- Sam osnovni tekst ostao je isti do poslednje reči. Jedan broj junaka, njih gotovo polovina, nema jedan od dva podatka, bilo kako je za njih počeo, bilo kako se završio Veliki rat. Sada sam za sve njih u dopunjenom izdanju dopisao ovaj početak i kraj i smestio ih u dodatak koji se zove "Kako je sve počelo i kako se završilo".

NAUČNICI PISCI

* NA sajmu su promovisana i "Prozna dela srpskih naučnika" u čijem ste uređivačkom odboru. Šta nam donosi ovih deset knjiga?

- Reč je o ediciji koja osvetljava renesansne ličnosti naših predaka. Srpski naučnici nisu bili samo pioniri u svojim oblastima, već često i romanopisci. Matematičar Mihialo Petrović Alas napisao je "Roman jegulje", osnivač vojnog saniteta Vladan Đorđević roman "Golgota", a predsednik jedne od obrenovićevskih vlada Stojan Novaković roman "Kaluđer i hajduk". Radujem se što sam operativni urednik ovakve edicije koja briše prašinu sa onih knjiga koje valja iznova pročitati.