Handke i ja smo prošli golgotu zbog odbrane Srba: Slavni slikar o prijateljstvu sa dobitnikom Nobelove nagrade

PARIZ - OD STALNOG DOPISNIKA

NOBELOVA nagrada Peteru Handkeu apsolutna je pobeda i glorifikacija kvaliteta. Svima nam donosi sreću i osećamo se kao da smo je mi dobili, jer je Handke uvek bio uz srpski narod. Obožavam tog čoveka.

Tim rečima započinje razgovor za "Novosti" poznati srpski slikar Miloš Šobajić, veliki Handkeov prijatelj, s kojim godinama druguje u Parizu. Zajedno su prošli i golgotu devedesetih, boreći se u neravnopravnim uslovima da istina o Srbima i Srbiji izbije na videlo.

- Mene su napali 1995. godine, jer sam bio Srbin, a izlagao na Bijenalu u Veneciji. Nije bilo drugog razloga za napad! Neverovatno je da to može da se doživi u, mislilo se do tada, slobodoumnoj Francuskoj. Pominjali su politiku, a ne moju izložbu. Ali, to je trajalo svega nekoliko meseci. A, napadi na Handkea traju trideset godina! I on to sve fantastično podnosi - ističe Šobajić.

PROČITAJTE JOŠ: Peter Handke: Oživljavaju me Srbi sa Kosova

* Kako pamtite te dane zajedničke borbe, vaše i Handkeove?

- Sastajali smo se na večerama, po ateljeima, restoranima, na protestima. Okupljali smo se mi koji smo mislili isto, a oni koji su mislili drugačije nalazili su se na drugim mestima. Tada je došlo do velikog jaza u našim dotadašnjim prijateljstvima, srpsko-francuskim. Razgovarali smo o svemu tome, bili šokirani da jedan mali narod od osam miliona stanovnika, usred Evrope, doživljava da ga ta Evropa dobro izbombarduje, prvo psovkama, a potom i bombama.

* Šta vam je tada govorio, zašto je branio Srbe?

- Handke mi nikada nije opravdavao niti objašnjavao svoje postupke. Jednostavno, smatrao je da je to njegov ljudski zadatak i dužnost poštenog čoveka. Nikakav interes tu nije imao. Radio je to iz intelektualnog uverenja da stoji na pravoj strani.

* Do Handkea je, zbog njegovog načina života, teško doći?

- Nema ni automobil, ni mobilni telefon. Ima organizovan dnevni ritam: piše, šeta se, kopa baštu, sadi cveće, skuplja peruške. Nisam smeo da ga zovem telefonom pre 11 sati ujutro. Od ranog jutra do tog vremena, otprilike, pisao bi. Tek onda bi dizao slušalicu kućnog telefona, ako je to želeo. Ubrzo posle toga bi, međutim, izlazio. Dobijao sam ga, obično, oko pola dvanaest, i to je bilo vreme kada smo ugovarali susrete.

* Pamtite li neke andegdote iz tog doba?

- Sećam se kada sam ga prvi put pozvao kod mene na večeru. Posmatram s jednog prozora u mojoj kući na Monmartru sve goste koji mi dolaze, da bih sišao da im otključam vrata. Vidim, tako, Petera koji dolazi malo pre dogovorenog vremena. Taman da strčim da mu otvorim, kad ga primetim kako se sakriva iza debelog kestenovog drveta. Viri, i gleda, tako skriven, moju kuću. Gledam ga s prozora i pitam se šta to radi. Proveo je petnaestak minuta tako sakriven, i osmatrao, gledao, sa svih strana. Nije skidao pogled sa fasade moje kuće. Bilo je to pravo vojno-izviđačko posmatranje. Kada je došlo vreme da se pojavi, hrabro je izašao iza tog drveta i uputio se prema kući, a ja sam sišao i otvorio.

* Jeste li ga pitali zašto je to radio?

- Odgovorio mi je da hteo da vidi kod koga to dolazi na večeru. Bilo mi je to krajnje simpatično. Hteo je najpre da vidi kakva je to kuća, koji su to prozori, ko bi tu mogao da živi. Izvanredan kafkijanski pristup. Kao geometar Jozef K. iz Kafkinog zamka.

* Kako gledate na Handkea kao autora?

- Već pedeset godina je najveći pisac. "Psovanje publike" je potpuna prekretnica u dramaturgiji, jer su njome srušeni zidovi između gledalaca i glumaca. Mi iz publike, zahvaljujući Handkeu, više nismo voajeri. Napisao je tekst za tri dana čekanja, dok je njegova prijateljica glumica bila na probama. Kada čitate njegove knjige shvatite da vas je na kraju uvukao u njih.

* Handke je primetio kako ga često komentarišu, iako mnogi ne poznaju njegovo delo.

- Kada sam, davno, u izlogu video "Strah golmana od jedanaesterca", zapitao sam se šta bi ovaj čudan naslov mogao da znači. Tada se nismo poznavali. Uzeo sam knjigu i pročitao je. Očekivao sam da se nešto desi, da se neko u toj knjizi voli ili ne voli. Ali, naišao sam na jednostavan, gotovo telegrafski tekst, kratak, bez nekih velikih osećanja. Njegova literatura je apsolutno posebna, jedistvena, pisana čudnim rečnikom, na koji do tada nisam bio navikao. Knjiga koja teče, a ne dešava se. Otada sam dosta toga pročitao od Handkea. Veličina njegove književnosti se ogleda u potpuno novom pogledu na svet. Govori o unutrašnjim stanjima. On piše o stanju duha.

* Handkea vole ili ne vole, ali zbog njegovog političkog angažmana, a ne zbog njegovog dela.

- Svedoci smo toga kakve sve žestoke napade trpi poslednjih dana, od kojekakvih individua koje ne mogu da se pomire s mišlju da neko ko je branio Srbe i stajao uz Srbe, može da dobije jednu takvu nagradu. Međutim, treba pogledati i ko su ljudi koji ga napadaju. To su oni iz iste one falange koja je bila večno protiv nas, poslednjih sto godina, pa nije ni čudno da baš oni sa toliko besa i mržnje osporavaju Nobelovu nagradu za književnost. To su sve neki vrlo čudni tipovi, koji su od samog početka bili za bombardovanje Srbije, za cepanje Srbije, za okrivljavanje Srbije da je "genocidna", ona koja je pretrpela genocide i koja je trpela sva zla ovog sveta!

* Na kraju je, ipak, dobio nagradu?

- Morali su da mu je daju! Jednostavno, nije moglo drugačije. Poslednjih godina bilo je vrlo bizarnih dodeljivanja Nobelovih nagrada za mir, onima koji prave ratove, pa je njen ugled planetarno dosta pao. Sumnjam da je više iko, kao nekad, bio oduševljen nobelovcima, kao u ono doba kada je Ivo Andrić dobio ovu nagradu. Ovo s Handkeovom je sada sve promenilo. Peterova nagrada je nagrada svih nas, svih ljudi koji žele mir, pravdu, koji traže istinu, koji su protiv zla.

PROČITAJTE JOŠ: Miloš Šobajić o velikom prijateljstvu sa nobelovcem Peterom Handkeom: Književni velikan napisao mi je monografiju

U BEOGRADU MI JE DIVNO

* SADA živite u Beogradu, u Francusku idete sve ređe?

- Odem, sa velikim zadovoljstvom, u Pariz, koliko mogu često. U Beogradu vodim Fakultet za umetnost i dizajn, pa me to drži u svakodnevnoj obavezi. Imam divan atelje u Beogradu i u njemu slikam već godinama, i izlažem koliko god mogu i u Srbiji i u svetu. Nemam baš nikakvo ogorčenje prema Evropi. Osećam se Evropljaninom, razvijao sam se kao Evropljanin, obožavam zapadnoevropsku civilizaciju, njihovu veličanstvenu kulturu jer su je stvarali sami, ali sam ogorčen njihovim političkim stavom prema Srbiji.

KULTURNI CENTAR U GRČKOJ

POVODOM dana posvećenih čuvenom glumcu Zoranu Radmiloviću, nedavno je otvorena velika izložba slika Miloša Šobajića. Takođe, sinoć je bilo planirano da u glavnom gradu grčkog ostrva Kefalonije, Argostoliju, Šobajiću, na njegovu krsnu slavu Svetu Petku, bude uručena povelja počasnog građanina. U ovom mestu gde se, inače, odnedavno nalazi ulica sa imenom Mome Kapora, uskoro će biti otvoren i Srpski kulturni centar "Miloš Šobajić", na imanju počasnog konzula Srbije Viktora Ruhotasa.