Dušan Kovačević: Mi istoriju uvek počinjemo od početka

SVE što se danas događa je jedna vrsta haosa, ali i u tim haotičnim, besperspektivnim okolnostima ima mnogo ljudi kojima je dostojanstvo još uvek izuzetno važno, i mnogo onih koji neće da pristanu na bilo koju vrstu poniženja. Jer, onaj ko pristane na malo poniženja, mora znati da će ga sačekati i veće, i sada je samo pitanje tvoje odluke da li ćeš u životu da se kaješ ili ćeš živeti kao čovek, sa svim posledicama koje ta odluka povlači za sobom - kaže, za "Novosti", akademik Dušan Kovačević.

Sa piscem koji gotovo pola veka "prepisuje život", osvetljava sve naše apsurde i piše priče o našem mentalitetu, karakterima, istoriji, razgovaramo u Hajd parku na Topčiderskom brdu, gde snima novi film. Posle 17 godina pauze, i njegovih remek-dela koja su svrstana u filmsku baštinu, Kovačević je opet sa kamerom. Scenario novog filma koji režira - "Nije loše biti čovek", nastao je iz njegove nagrađivane drame "Kumovi", koja se od 2012. kao hit predstava igra u Zvezdara teatru. Ova tragikomična metafora o našoj izgubljenosti, promašenosti i nepodnošljivoj težini okolnosti u kojima živimo sada dobija i filmsku verziju.

* Da li će i u podnaslovu filma pisati "Komedija o tragediji naše svakodnevice", kao što piše u "Kumovima"?

- Sve što sam do sada pisao, ako bi se žanrovski gledalo, jeste tragikomedija. Kad te moje priče, pozorišne i filmske, i neke knjige koje sam napisao ne bi bile osvetljene i tom drugom osobinom ljudi, jednom od najdragocenijih - da umeju i da vole da se smeju, bile bi vrlo tragične. Ti filmovi i predstave ne bi mogli da se gledaju koliko bi bili mračni i strašni. Da "Maratonci" nisu komedija, ko bi gledao tu priču o pogrebnom preduzeću u jednoj kući? Niko. To bi bilo ceđenje mraka, i tek kada je ta priča dosegla granice apsurda i neke velike metafore da su ti likovi zaživeli u žanru komedije, onda je mogla da se gleda. I gleda se dan-danas, kao crna komedija, a ona nije crna, samo je istinita.

Pročitajte još - Dušan Kovačević: Nisam zalud trošio pero

* Zašto se sve vaše priče, koliko god one bile groteskne, apsurdne, hiperbolične, stalno pokazuju kao naša realnost?

- Naša realnost i realnost danas u svetu poprima sve veće apsurde, i ono što su nekada bile vrednosti, što se nekada zvalo čast, poštenje, dostojanstvo, reč, sada služi samo za podsmevanje. Ko je danas dao neku reč, nešto obećao, pa to kasnije održao, ako ne pričamo samo o retkim, čestitim ljudima koje znam, manje-više, isključivo je u službi karijere, profita, tako da je između istine i laži došlo do velikog nesporazuma. Kad vidim šta se sve događa u društvu ili u nečijem životu, vrlo često pomislim: da sam ovo napisao, u to niko ne bi verovao. Ti događaji su na granici takvog apsurda da to ni književnost ne bi podnela. Svakog dana na televiziji, u novinama, vidimo nešto što je apsolutno nemoguće da se dogodi u literaturi, u pozorištu ili na filmu. Može, ako je reč o nečemu što je pravio Monti Pajton, ali se to zove "Monti Pajton cirkus". Onda može da se dogodi svašta.

Foto Vojislav Danilov

* Gde su nestale reč i čast?

- Znam samo da čovek koji ne drži reč nije čovek. Za mene je reč primarna i osnovna stvar. Nije potreban nikakav papir. Ugovori su smišljeni da bi sudovi imali posla i da bi advokati zarađivali novac, a kod čestitih ljudi, kada se nešto dogovore, kada daju reč, onda je to za njih ozbiljnije od bilo kakvih papira, potpisa i svega ostalog što nas vodi na put nekog suda. I ja, i dan-danas, a to sam naučio u mladosti, više poštujem reč od bilo kakvog ugovora. Za mene je reč svetinja. I tako će uvek biti. Hoću da kažem da pripadam jednoj generaciji koja je odumrla, ili je na ivici da odumre, ne zato što je ta generacija bila čestitija i poštenija od mladih ljudi danas, nego zato što je običajno pravo bilo drukčije. Danas je došlo do nekog strašnog ubrzanja, imam osećaj da su nedelje kao dani, da su meseci kao nedelje, i sve je multiplicirano do te mere da vam se zavrti u glavi od činjenice da vam život prolazi strahovito brzo, i da više nemate kontrolu nad vremenom i sopstvenim životom, jer je toliko informacija, događaja, stresova kroz koje svakodnevno prolazimo.

* Koliko vaš novi film daje značaj dobroti, časti, iako smo svedoci da dobar i čestit čovek danas postaje životni gubitnik?

- Ja sam u naslovu napravio blagu, ironičnu ogradu, nisam napisao "Dobro je biti dobar čovek", rekao sam sa podsmehom "Nije loše biti čovek". To je kao jedna od mogućnosti, pa možete da birate šta hoćete. Ali ja stvarno verujem da nije loše biti čovek. Mislim da se dobrota vraća, u to sam se uverio hiljadu puta. Kad god nekome učinite nešto dobro, odjednom vam se, iznenada, desi nešto lepo. To je pravilo, i na tom pravilu počiva civilizacija. Jer da je zlo jače i bolje, i da je moćnije, ove civilizacije ne bi bilo.

Ta priča o dobru i zlu zapravo je suština kompletnog ljudskog postojanja, i kompletne literature, umetnosti, svega. Zaista, kad bolje razmislite, nije loše biti dobar čovek. To je nešto što treba imati na umu, i u ovoj silnoj brzini u kojoj živimo, i u osećanju superiornosti koje je često. Treba uvek pomisliti na to da će nam se dobrota vratiti.

Pročitajte još - DUŠAN KOVAČEVIĆ O POLOŽAJU SRBIJE: Suština je da smo okruženi sa 40 miliona ljudi koji su u NATO, treba li reći nešto više od toga?

* Glavni junak ove priče je Milan, profesor muzike, koji ostaje bez posla jer je sve manje đaka u muzičkoj školi i više nema kome da predaje...

- Napisao sam desetak verzija scenarija po motivima drame "Kumovi", a od tog komada ostala je samo inicijalna priča o Milanu, profesoru koji ne pristaje na kompromis i poniženje, iako je ostao bez egzistencije. Jednog dana u blizini svoje kuće, gde je park, sreće psa, s kojim postaje najbolji prijatelj, i u nedostaku svog kuma koji je nestao pre pet godina, počinje s njim da šeta, da mu se žali i da priča sve ono što nikome ne bi rekao. To je neka osnovna, vrlo gruba, ispričana "skica", jer u ovom filmu ima preko dvadeset ljudskih subina. Od onih malih, o profesorki i njenom učeniku koji sviraju klasičnu muziku na ulicama Beča, do profesora koji je glavni lik. A čitava priča je negde, zapravo, posvećena ljudima koji se bave muzikom - klasičnim muzičarima, pevačima koji pevaju po klubovima, ljudima koji sviraju na ulicama, profesorima koji predaju u školama i na akademijama. Muzika je nešto što je meni vrlo blisko i drago, jer je muzika verovatno nešto što je u umetnosti najuniverzalnije. Mislim da je čovek, pre nego što je počeo da govori, sigurno pevao.

* Jednu od glavnih uloga u novom filmu "igra" i vaše veliko prijateljstvo sa psima. Da li i njima pravite omaž?

- Ovaj film će svakako biti i veliki omaž mojoj empatiji prema životinjama uopšte, jer sam rođen u kući na selu, i sama ta činjenica govori o tome da sam već kao dete upoznao taj divni svet životinja i ptica. Detinjstvo i mladost proveo sam u golubarniku, a u kući u Beogradu, u jednom trenutku, imao sam pet pasa. U ovom parku gde sada pričamo, i gde se događa početak filma, prvi put sam bio pre dvadeset pet godina, sa prvim psom koga sam imao u Beogradu. Šetajući s njim, proveo sam ovde mnoge godine, ne znajući da ću tu jednog doći da snimam film posvećen psima.

Foto Vojislav Danilov

Danas su na snimanje došla tri psa koja sam iznajmio iz Mađarske, iz centra za dresuru pasa baš za filmske projekte. To su psi iz škole koja je bila angažovana za film "Beli bog" Kornela Mundruca, koji je pobedio u Kanu, a posvećen je psima u Budimpešti. Ta tri mađarska psa igraće u mom filmu, uz još dva psa iz Beograda, i to će biti priča o pet pasa i o sudbini njihovih vlasnika. Mislim da je to nekakav moj dug za beskrajnu ljubav koju su oni meni darivali, naravno i ja njima, tokom celog života.

Pročitajte još - Dušan Kovačević za "Novosti": Novi rat bi nas dokrajčio, mir je potreban kao lek

ČOVEK KOJI SE PREJEDE

Zašto izgleda kao da stalno živimo sve vaše drame, "Maratonce", "Radovana", "Balkanskog špijuna", "Ko to tamo peva", "Generalnu probu samoubistva", "Život u tesnim cipelama"...?

- Muči nas to što nikada do kraja nismo definisali svoj život, i nikada nismo znali šta hoćemo. Bukvalno je tako. Mogao bih reći i da smo vrlo često bili bahati, kao čovek koji se prejede pa onda više ne zna šta da radi. A opasno je dugo biti gladan, pa se najesti. Sada opet treba da se saberemo i sami sebi priznamo šta je realno, a šta je ono što mi samo želimo a nije moguće da se izvede. Između realnosti i naših želja izgleda da je sve veći raskorak, i naravno, taj raskorak i sve to što nas zbunjuje i u čemu naši ljudi žive kao u ružnom snu zloupotrebljavaju raznorazne političke opcije, i politički podvodači koji profitiraju na nezadovoljstvu i nesreći naroda. Kad se narod osvesti i vidi da je nastradao, već je kasno. A onda počinje naše čuveno kajanje: E, da mi je bila ova pamet!

Dušan Kovačević i Vojin Ćetković na snimanju filma "Nije loše biti čovek",fot V.Danilov

SVA ČUDA NA BALKANU

* Koliko smo mi danas dobri ljudi?

- Uprkos ovom našem moralnom i ekonomskom haosu, većina ljudi je dobra, a to što je nesrećna, to je druga priča. I kad bismo sada krenuli da pričamo šta se nama u Srbiji sve desilo u poslednjih sedamdeset-osamdeset godina, morali bismo da se vratimo na Drugi svetski rat, a onda na Prvi, na nestajanje u tim ratovima, i na odlaske u nekoliko perioda. Prvo na one gastarbajterske, a od devedesetih godina na intelektualnu emigraciju, i na sve vrste čuda koja su nas zadesila na Balkanu. Tako smo došli do ove godine i ovog dana kada opet imamo hiljadu znakova pitanja i problema, kao da smo na početku 19. ili 20. veka. Mi stalno počinjemo našu istoriju od nekog početka, i sada smo opet na početku.