POGLED ISKOSA: Srebrna voda akvarela

U Galeriji "Branko Miljković" peti put svoje radove prikazuje ruski slikar Sergej Alduškin. Reč je o umetniku koji desetak godina nastupa u Srbiji pa su ovde o njegovom radu objavljene dve monografije. Njegovo predstavljanje ne bi bilo moguće bez zauzimanja gospođe Mirjane Stojanović, koja u okviru projekta "Srbija sa palete ruskih umetnika" razvija srpsko-ruske umetničke odnose.

U znaku poetičnosti i tradicije, Alduškin stvara mala remek-dela akvarela, u slikarskoj tehnici koju mnogi smatraju najtežom. Rođen je 1967. godine u ruskoj republici Marij-El i pripadnik je gornjomarijanskog naroda. Završio je Moskovsku državnu likovnu akademiju "V. I. Surikov", na kojoj je stekao obrazovanje u duhu velike škole ruskog realizma, neprekinute od početka devetnaestog veka do danas. Kao veliki putnik boravio je i slikao u mnogim evropskim centrima, u svojoj želji da humanizuje umetnost. Živi na selu i vezan je za prirodu, pa na primedbu da slika nazadno, kako se radilo pre dva veka, odgovara: "Vidim prirodu i ne mogu da je pokvarim. Rjepin je govorio: 'Ako umetnik može da se približi prirodi makar na trideset procenata - već je uradio mnogo'".

Pročitajte još - Akvarel je umetnost slušanja vode

Nikita Mihalkov, čiji su preci po majčinoj liniji veliki slikari Surikov i Končalovski, posebno voli i kolekcionira Alduškinove akvarele.

Ovaj slikar je na tipično ruski, duševan i neposredan način,otvorio pitanje umetnosti kao nostalgije i osećajnosti, duboko svestan da se prirodno i ljudsko sada beskrupulozno potiskuju i uništavaju. Možda su njegova sredstva otpora demoniji postmoderne scene naivna i blaga, ali su čista i iskrena. Za nekoga je to što radi zastarelo a za mnoge neophodnost, kako tvrde njegovi srpski obožavaoci. Imaju li kustosi pravo da se sada iživljavaju nad publikom, praveći izložbe koje nikoga ne zanimaju, da li je publika glupa kada istrajno posećuje izložbe kao što je Alduškinova? Osnovno je pitanje za koga umetnik stvara, ukoliko njegov rad nije važan, nije li to onda samo privatna stvar, koja ne zavređuje javno predstavljanje? Alduškinov odgovor je ruski, krajnje jednostavan. Na marijskom jeziku za Volgu se kaže "srebrna voda".

On je otkrio njene čari, u vreme kada su umetnici opsednuti tehnikom, genetikom i robotikom. Gledajući nepreglednu ravnicu ispresecanu četinarsko-brezovim šumarcima, rekama i jezerima, otkrio je viši vid lepote od urbane i digitalne. Kaže: "Ja sam ubeđen da čovek treba da nađe svoje mesto na ovoj zemlji, gde mu je prijatno, gde lako obavlja svaki posao, gde se napaja energijom, gde nalazi razumevanje sa okruženjem, gde se duša oseća 'na svom mestu'. Ako nađe to mesto na zemlji - čovek je srećan". Nije li povratak prirodi i lepoti, ma koliko delovalo da pripada prošlosti, sada jedini pravi estetski prevrat? Koliko stvarnost treba da postane hladna i okrutna da shvatimo čemu nas poziva Sergej Alduškin?