POZORIŠNA KRITIKA 53. BITEF: Mosul u Eshilovoj Orestiji

Na mogućnost da se, makar "u tragovima", tema 53. Bitefa "Počnimo ljubav iz početka" složi sa predstavom "Orest u Mosulu", čije su glavne teme krivica i oproštaj, u biblijskim i civilizacijskom razmerama, govorićemo, verovatno, po završetku festivala, kada propratimo sve predstave i njihovu referentnost na ponuđeni koncept.

Bitef, tradicionalno, na poneku od predstava (da kažemo, u nedostatku mesta) smešta kritičare tako da čitavu scenu i ne mogu videti, što se dogodilo i sa "Orestom u Mosulu", koju je Milo Rau podelio između pozorišne scene i video-ekrana, gde je vrlo važno uočiti meru, scenografsku celinu, koju to proizvodi. Videvši samo desni deo scene Narodnog pozorišta, nismo, srećom, bili uskraćeni za učestvovanje u "areopagu", arbitraži, koju Milo Rau nudi, svakom učesniku u predstavi, izvođaču i gledaocu. Kao što je Atena, u trećoj drami trilogije "Orestija", "Eumenide" (prethodne dve su "Agamemnon" i "Hoefore"), na brdu iznad grada, na demokratskom suđenju, dala glas svima da odluče da li je Orest kriv za ubistvo majke, Klitemnestre (pa je oslobođen krivice, jer je njen zločin, ubistvo Agamemnona, bio neoprostiv), tako i Milo Rau, tačno, pronicljivo i precizno ponavlja taj postupak, na kraju svoje predstave "Orest u Mosulu", gde se prisutni izjašnjavaju o tome da li bi oprostili borcima ISIS-a za razaranje grada Mosula, drevne Ninive, simbola istorije i kulturne baštine. Rau je, kao uvek, razarajuće aktuelan, subverzivan, paradoksalan (dokument je dekonstruisan jasnom umetničkom metaforom), kad dovodi svoje glumce u razoreni Mosul, gde ga čekaju irački glumci, sa svojim potresnim ispovestima. Parafraza Eshilove "Orestije", koja se u Mosulu postavlja, više je vodič kroz anamnezu zločina, nego što se tumači etički problem opravdanosti kazne, što je glavna tema antičke drame, uopšte. Dokument, jasno je, pobeđuje u jačini doživljaja, pa tragedija, koju Milo Rau smešta na uslovni, posredovani prostor pozorišne scene gubi značaj, pred trajanjem, koje postaje žrtva, u razorenom gradu, a sa tim odlazi i svaki smisao ubijanja, uništavanja, ratovanja, zločinstva, patologije bestijalnosti i smrti.

PROČITAJTE JOŠ: NAGRADA BOGDANU DIKLIĆU UZ OVACIJE PUBLIKE: U Leskovcu svečano otvoren 12. Internacionalni festival filmske režije

Utisak je da je u predstavi "Orest u Mosulu", bilo mnogo više Mosula, nego Eshila, pa otuda i naslov ovog teksta. U strasti da do kraja uopšti i učini pozorišnim opasni boravak trupe, koja sprema "Orestiju" u Mosulu, Milo Rau je mestimično preterivao u nagomilavanju značenja, od kojih mnoga nisu objašnjena do kraja. Suviše svega, premalo humora (kao što su divni muzičari na ruševinama Akademije umetnosti), čini ovu predstavu velikom u domenu teme kojom se bavi, značajnim tumačem mehanizma oproštaja i njegovom primenjivošću na ratne zločine, ali je, takođe, opterećuje diktatom televizijskog medija, da slika, kao svedočenje i dijegeza, bude strašna, ako se hoće da bude zapamćena. Bez kontrasta normalnog života. A to se, čini se, ne može postići bez "zapadanja iz sreće u nesreću", kako reče Aristotel.