Filmska kritika: Atmosfera i apsurdi grada u noći

U POTRAZI za dobrim scenarijem ponekad zaboravimo na činjenicu da beogradskim taksijima upravljaju i filmski scenaristi, koji nikako da dočekaju svoj "zvezdani čas" (kao što je, znamo, slučaj i u Holivudu, gde su mnogi taksisti perspektivni ili neostvareni autori filmskih besteselera). Možda zato i posežu za pričama iz svog živopisnog okruženja, naročito onog noćnog, urbanog "noara", u kome carstvo slučaja ispisuje fascinantne avanture. Nenadmašni klasik ovog žanra, Martin Skorsiz, sa svojim "Taksistom" (1976), stoji na vrhu ove piramide.

Pročitajte još: FILM "ČETIRI RUŽE": Beograd kakav nismo videli

Ali deset godina kasnije, dodao je isti autor još jedan antologijski film blizak ovom žanru, doista sasvim drugačiji, ovoga puta na formu "crne komedije". Bio je to "Afterhours", koji je 1986. Skorsizu doneo kansku nagradu za režiju. Oba filma su daleke preteče filma "Taksi bluz", nastalog prošle godine u Beogradu. Atmosfera i apsurdi grada u noći, kojim krstari flota radiom uvezanih taksista pod paskom "sirena" sa njihovih kanala, poprište je svakakvih događaja i najrazličitijih scena što iskrsavaju pod okriljem mraka i probuđenih duhova noći.

Pročitajte još: FILMSKI SUSRETI: Počast za glumce koji su nas napustili (FOTO)

Nije nikakav problem što "Taksi bluz" Miroslava Stamatova koristi neke prednosti obe stilske i žanrovske matrice. Dobri uzori i njihova pametna upotreba česta su i apsolutno legitimna pojava u filmskom svetu. Tako je i u slučaju ovog filma punog humora, privlačnih karaktera i zanimljivih obrta, jedne mozaične, a dramaturški povezane celine. Uspeli geg igra često naročitu ulogu. Taksista Marko (jedan od onih "simpatičnih i propalih dramaturga", kažu dva Marka, Backović i Jocić, scenaristi ovog filma) brodi kroz arhipelag beogradske noći kao neki marginalni Odisej, vođen pesmom svojih dveju sirena; on izbegava Scile i Haribde, Kirke i Polifeme jednog začaranog sveta i konačno nalazi svog Telemaha, sve to u pitkom i zabavnom tonu urbane komedije, prepoznatljivog ambijenta i žargona. Ne smetaju čak ni stereotipi, ni zbunjujući vremenski skokovi, ni komercijalni kalupi, od kojih je najupadljiviji detinjasti hepiend: publika će sve to da proguta ako se rodi prava emocija. Dve privlačne uloge: Andrija Milošević i Milena Predić, mogu ravnopravno da konkurišu svim dosadašnjim festivalskim kandidatima. Sudeći po reakcijama publike u niškoj Tvrđavi, ovom bluzu može se poželeti dobra gledanost, što je već retkost na domaćoj filmskoj sceni.