Bio samo svoj i od početka velika slikarska zvezda

NEKADA je žuta gošća, sušica ili tuberkuloza, harala među srpskim književnicima i umetnicima (poslednji od nje su bili bolesni Miodrag B. Protić i Dragan Lubarda), a ponekog je kao Miloša Tenkovića, Leona Koena i Dragutina Tavrića zakačilo ludilo (umetnici su suprotno drugačijem uvreženom mišljenju psihički stabilni). Sada je, međutim, sama smrt zašla u njihove redove i kosi one najbolje, često u naponu stvaralačke snage i srednjoj starosnoj dobi. Za godinu dana otišli su zauvek Radovan Hiršl, Aleksandar Aca Jovanović, Zoran Grebenarović Greba, Jugoslav Ocokoljić, Kemal Kemo Ramujkić, Slobodan Peladić, Petar Omčikus a Mileta Prodanović se šlogirao. U crnoj žetvi pao je pre dva dana i vanredni slikar, akvarelista i crtač Milan Tucović (Požega, 1965 - Beograd 2019).

Na Fakultetu primenjenih umetnosti diplomirao je vajarstvo, bio je isto toliko sjajan vajar koliko i slikar. To mu je kasnije omogućilo da se bavi proširenjem slike ka trećoj dimenziji, objektnoj umetnosti, asamblažu i unošenju predmeta sa otpada i skladišta, u duhu Leonida Šejke, ali estetizovanije od njega. Šejka je bio avangardni umetnik iz šezdesetih godina prošlog veka, a Tucović u najboljem smislu dekadentni majstor s kraja (post)moderne, koji nije krio svoju zadivljenost pre svega srednjom Evropom. Zato na njegovim slikama ima portreta Kafke, Majakovskog, Harmsa i drugih istočnoevropskih volšebnika. Njegova ranija ostvarenja bliža su slikama Čeha Jiržija Anderlea nego srpskoj figurativnoj umetnosti. Godine 1991, dok je slikao u malom iznajmljenom ateljeu, tražio je svoj stil, a pronašao ga je i preuzeo od svog druga sa studija, još mističnijeg slikara Dragana Vuka Račića, takođe studenta vajarstva.

Pročitajte još: PREMINUO MILAN TUCOVIĆ: Čarobne vizije blagorodnog umetnika

U to vreme su njih dvojica odlazila kod Šejkinog prijatelja i učenika, slikara Mihaila Đokovića Tikala i može se reći da su izašli iz Tikalovog šinjela. Kasnije je Tucović uradio portrete Tikala i Svete Samurovića, plemenitog slikara iz Mediale. Prve Tucovićeve slike bile su lošije verzije Račićevih prikaza tajanstvenih ljudi u mračnim sobama, zanetih začaranom atmosferom i delatnošću, kockom, magijom ili alhemijom. Tucović, međutim, ne bi bio to što jeste da se ubrzo nije oslobodio tog prvobitnog uticaja, otišao dalje i počeo da unosi objekte na ivice slika, da lepi aplikacije, ampulice, metalne predmete i pravi posebne ramove, često od kutija sa vojnog otpada. U njegovo slikarstvo i duhovni svet ulazi veliki uzor u liku Borhesa, a tu su i Paradžanov, Tarkovski i ruski avangardisti.

Dugi niz godina slikao je likove iz prošlog vremena, u žaketima, sa starinskim cipelama i obojcima, likove sa požutelih fotografija, odevene po modi na prelazu devetnaestog u dvadeseti vek i tokom Prvog svetskog rata. Prošlost je sama po sebi davala auru magičnog u tim prizorima, koji su bili nešto potpuno novo i originalno na našoj likovnoj sceni, posustaloj od postmedialnih fantasta i racionalnih radikalnih (neo)konceptualista. Tucović je bio samo svoj i od samog početka slovio za veliku slikarsku zvezdu, čiji su rad prepoznali i u Španiji, Francuskoj i Japanu.

Poslednjih petnaestak godina napustio je fino modelovanu sliku i otajstvene likove, ušavši u neku vrstu savremenog realizma, sa vidljivim tragom poteza, grublje pojavnosti i radničke ikonografije. Na toj novoj slici uspeo je da zadrži svoju duhovnost, slikajući grandiozne brodove u luci, iznad kojih lebde anđeli.

Bio je tradicionalista sa duhom današnjeg čoveka, koji u sve sumnja i preispituje vrednosti, aktivni istraživač i odličan govornik, njegov uskršnji intervju može se čuti na sajtu radija Slovo ljubve. U domaću likovnu kritiku nije imao mnogo poverenja, pa osim u nekoliko izuzetaka nije sarađivao sa najboljim kritičarima, praveći i greške. Tako mu je u jednom katalogu predgovor napisala rođena žena, više domaćica nego stručnjak, a za pisca svoje jedine monografije (planirao je i drugu obimniju) pozvao je Milanku Todić. Bio je to promašaj, ona ga je diskursom postmoderne teorije protumačila kao avangardnu pojavu. Ta nesuvislost eksperta pre svega za fotografiju značila je samo da profesorka Todić nema instrumentarij za ulazak u jedno ezoterijsko stvaralaštvo, koje je prepoznao Ljuba Popović, organizujući Tucoviću izložbe u Modernoj galeriji Valjevo, čime ga je na velika vrata uveo u istoriju srpske fantastične umetnosti.

Otišao je sjajan slikar, ali ostaje njegov opus, delo izrazito i likovno samosvojno, sa hrabrim i neočekivanim rešenjima, kao kada je na jednoj većoj slici prikazao zimski pejzaž na stolu koji figure okolo odozgo razgledaju. Njegove najbolje slike slične su finim tkanicama a svetlost toliko suptilna da, kao na jednoj, dolazi od svitaca. Za razliku od većine avangardnih dela, Tucovićeva će se još dugo voleti i pamtiti.