Potomak i predak srpskog duhovnog plemstva

Nevreme kao sneg otkriva duboke i plitke tragove, nogu i ruku, zverke i čoveka, a vreme sve zatrpava i briše. Pogotovo ako je prezasićeno istorijom. Mnogi se već maglovito prisećaju početka devedesetih minulog veka i onog kovitlaca u kome su se iznenada obreli narodi druge Jugoslavije, posebno Srbi. Osim invalida i ratnika, izbeglica i prognanika koji se, dobrano obmanuti i poniženi, danas prepiru sa svojom sudbinom. Oni što su ih nekad gurali da se hvataju za grla sa drugim narodima i inovercima sad ih guraju u tmasti zagrljaj. Tako se još jednom ponavlja mantra o odnosu velikih i malih naroda, kao u igri mačke i miša.

Ni ja se ne sećam mnogih detalja iz tih prvih ratnih godina, a te pojedinosti ponekad uverljivije svedoče o istorijskim zbivanjima nego uopštene predstave, pa i dokumenta.

Sluteći krvavi dramski rasplet, u Srbiji su uoči rata osnovana brojna zavičajna udruženja Srba poreklom sa zapadnih strana, a njihove krovne organizacije bile su Udruženje Srba iz Hrvatske i Udruženje Srba poreklom iz BiH u Srbiji. Nešto kasnije osnovan je i Crnogorski sabor srpske sloge. Bila su to društva zabrinutih ljudi, intelektualaca, pisaca, umetnika, preduzetnika i građana sa izraženim osećanjem nacionalne solidarnosti. Iako su to bili prvi dani višestranačja, stranačka opredeljenja nisu negativno uticala na rad udruženja, naprotiv, pripadnost članova različitim političkim opcijama osnaživala je njihovo delovanje, nacionalna pripadnost i patriotska dužnost pretpostavljane su partijskim programima.

Kad su hiljade izbeglica i prognanika počele da pristižu u Srbiju, ustanovljeno je Ministarstvo za Srbe izvan Srbije i Komesarijat za izbeglice. Prvi ministar bio je Stanko Cvijan, a komesar Dobrica Vulović. Zavičajna udruženja su se ubrzo pretvorila u neku vrstu paralelnog Crvenog krsta i, nehoteći, upućena na najtešnju saradnju sa Komesarijatom i nadležnim ministarstvom, kao i biroima vlade Republike Srpske i Srpske Krajine, koji su bili svojevrsne ambasade.

Tih šest-sedam ratnih i poratnih godina, predsedavao sam, u dva mandata, Udruženju Srba iz BiH. Sedište našeg udruženja bilo je u zgradi na Terazijama br.3, na osmom i devetom spratu. Na prvom spratu bio je Biro krajiških Srba, Demokratska stranka je bila na četvrtom, a Srpski pokret obnove na desetom. Bio sam u rukovodstvu Demokrata, i Udruženje je imalo njihovu punu podršku, kao i bezrezervnu pomoć socijalista i radikala, sve do zavođenja sankcija Republici Srpskoj. Sa Srpskim pokretom obnove nije bilo nikakve saradnje.

Nekolike godine sam gotovo po ceo dan, a ponekad i noć, provodio u Udruženju. Tamo je svagda poveća grupa ljudi očekivala neku pomoć. Pomagali smo koliko smo mogli i umeli, ali neka o tome svedoči neko drugi, neuljudno je hvaliti svoju kuću.

PROČITAJTE JOŠ - Vukosavljević u Leskovcu: Primeri u razvoju kulturnog života

Jedna od najprivlačnijih adresa za izbegle i prognane, u ratnim godinama, bila je Matica iseljenika Srbije, u Nušićevoj ulici, čiji je predsednik bio Brana Crnčević. Sve humanitarne ustanove delile su poslove, Komesarijat je bio zadužen za smeštaj, a Crveni krst i zavičajna udruženja su prikupljali svakojaku pomoć ne samo za izbegle i prognane, nego i za narod i vojsku u BiH i Hrvatskoj, jer tamo gotovo niko nije privređivao, ni orao ni sejao nekoliko godina. Matica je bila kuća utehe i nade novih beskućnika; dočekivala je, smeštala, hranila, lečila, delila čak i malu finansijsku pomoć. Crnčević je nekim čudom obavljao i ono što niko drugi nije mogao, otvarao vrata koja ni ministru nisu otvarana, prosto "otimao" od države, sponzora i dobrotvora, i delio ojađenom narodu. Budući da smo bili stotinak koraka udaljeni, gledao sam svaki dan kolonu nevoljnika kako stoje u redu ispred Matice. Red je često iz Nušićeve krivudao prema Terazijama. A unutra, u Matici, u povećem prostoru ispred Crnčevićeve kancelarije, kad god bih tamo svratio, zaticao sam desetine pogruženih i onemoćalih koji nisu znali kuda će ni šta će. Kafa, čaj, sok, čaša vode, pa i neki dinar ili marka, da se malo okrepe i priberu, u jadu i nesreći ni to nije bilo malo.

U početku sam se pitao šta to tera Crnčevića da ovako predano obavlja ovaj misionarski posao kad on nije prekodrinski izdanak. Dotad sam mislio da Crnac baš ne voli da crnči, da olako zlostavlja svoje zlatno pero i svoj dar, da voli ironične šale, političke viceve i šaputanja, a ponekad i da ujede, onako uz pivo, kao što Sremac u bircuzu recne bricom. To mi nekako nije pasovalo uz ovo njegovo podvižništvo.

Znao sam da je blizak sa predsednikom Miloševićem i njegovim velmožama, da je poslanik vladajuće partije čiji nije član, da "šefu" sme da kaže sve što misli... Sve, osim šta misli o njegovoj ženi, ne bi bilo pristojno. Ona ga nije volela, valjda zato što je pretpostavljala šta o njoj misli.

Sve sam to znao, ali Crnčević nije radio kao službenik režima nego kao službenik naroda, ta služba je zapremala njegovu dušu i um. On je oduživao neki svoj duševni dug. Tek kad sam doznao za njegove "rane jade", sirotišta i domove u kojima je boravio za vreme Drugog velikog rata, knjiga mi se sama otvorila. Rođen je u Kovačici, rastao u Rumi i rano ostao bez oca, majka mu se ubrzo preudala, a on se obreo u sirotištu u Vrnjačkoj Banji. Potom iz doma u dom po okupiranioj Srbiji, sve do sela Crljenca kod Petrovca na Mlavi. Boravak u domovima za siročad produžio je i posle rata. Kao dete, čini se, po dobru je upamtio te ratne pansione Tome Maksimovića, legendarnog Nedićevog komesara za izbeglice. Znao je i za njegovu potonju tragičnu sudbinu, jedan od najvećih grehova novog režima.

Sa Branom nikad o tome nisam razgovarao, nije rado zapodevao tu priču, ali sam uveren da se onaj bivši dečak iz Vrnjačke Banje, pola veka šćućuren negde u njegovim nedrima, najednom uspravio i raširenih ruku počeo dočekivati nevoljne goste početkom devedesetih na Terazijama. Nove goste na staroj stazi. Crnčević nije bio nikom ništa dužan, samo je dostojno namirivao svoj patriotski dug. U pesmi "Sokolovi" kaže: Svi mi dugujemo sebe nekoj deci//

Budimo potomci, da bi bili preci.

Kod Brane sam odlazio kad bi mi nešto posebno trebalo, kad sam ne bih mogao nešto da rešim, kad mi komesar Vulović, ni ministar Cvijan - koji je kao Krajišnik bio i član Glavnog odbora našeg udruženja - nisu mogli pomoći. Obično bih na brzinu telefonirao. Sekretarica je podizala slušalicu i dodavala je Brani - još nije bilo mobilnih telefona, tek su stigli prvi pejdžeri. Crnac me najčešće nije pitao ni kako sam ni šta radim. - Kaži! Ili: Šta ti treba? - presekao bi. I ja sam diktirao, a on bi se, još dok ja slušam, mrtav ozbiljan, obraćao sekretarici: - Major Đogo naređuje... I to je bilo sve. Naravno, namerno je držao otvorenu vezu. Samo ako bih ga uhvatio u trenutku predaha terao je komendiju. U časovima milosti unapređivao me čak u pukovnika, doduše, taj čin je dodeljivao i Kaporu i Toholju, što je zadiralo u moju sujetu. Za utehu, naredbe su gotovo uvek bile izvršene.

Jednom me je pozvao da mi svečano uruči portret - koji i sad visi na zidu mog stana - malo ulje na platnu, sa zatvorskim brojem na prsima, koji je uradio i njemu doneo da mi preda nepoznati umetnik. Brana je zaboravio njegovo ime. - Bogati, tebe slikaju ko Broza - podsmehivao se, nastavljajući da varira ovu omiljenu temu.

Nisam siguran da su ove nekolike rečenice glasile baš ovako, ali ovako ili slično, ne mari, Crnac majoru neće zameriti.

Danas mnogi nerado govore o našem ratnom udesu; raspad velike države i komadanje Srbije, beda i beznađe, demonizovanje i poniženje srpskog naroda, umnožili su mutne glave i pobrkali vrednosna merila časti i beščašća. U nadi da će i ovo međuvreme jednom morati izaći na popravni ispit, neka ovo prisećanje bude mali omaž Branislavu Brani Crnčeviću, potomku i pretku srpskog duhovnog plemstva.