POGLED ISKOSA: Čudesne vizije Igora Vasiljeva

Igor Vasiljev (Beograd, 1928 - Ćuprija, 1954), jedna je od najčudesnijih likovnih pojava u srpskoj i ruskoj umetnosti (oba roditelja su mu Rusi), umetnik ogromne harizme, jedan od najlepših beogradskih mladića koji je slikao najmračnije moguće slike. Uz Dada Đurića i Leonida Šejku, on je verovatno najvredniji umetnik u Srbiji u drugoj polovini 20. veka. Ove godine je 65 leta od njegove tragične smrti.

Pedesete, koje je u srpskoj umetnosti obeležio, jesu godine epohalne krize. Projekat moderne započet u 19. veku, okončavao se u sve većem rasulu vrednosti, pojačanom beznađem posle Aušvica, Hirošime i Nagasakija. U umetnost se uvlačio fenomen praznine, a zatim (samo)uništenja. U to vreme na scenu stupaju i njome vladaju Fotrije, Dibife, Polok, Tobi, De Kuning i Hartung, prenoseći slikarstvo na površinski plan, Tapi uvodi enformel, Buri slikarstvo napravljeno od starih krpa i vreća, Lučio Fontana uvodi monohrome, neonsku umetnost i isečena platna, a Vols priprema slikarstvo za ulazak u haos i ništavilo. Leonid Šejka, prijatelj Igora Vasiljeva, drugi veliki Rus u novijoj srpskoj umetnosti, u eseju "Cvetanje mrtvih grana" iz 1958. godine to vreme označio je kao trajnu entropiju smisla i vrednosti umetnosti, rasap organona renesansne slike, čiji delići postaju nove umetničke pojave, fiktivno lebdeći pod prividom značaja dela (post)moderniteta.

Pročitajte još - Ponori i uzleti Igora Vasiljeva

Neki veliki duhovi bili su imuni na izazove tog vremena i zato se izdvajaju iz njega. Mnogo snažnije od grupe Kobra (prelaznog oblika između art-brut i apstraktne umetnosti), kada i Frensis Bekon, ali više ezoterijski, profinjenije i sa crnim šarmom, Igor Vasiljev je među prvima u evropskoj umetnosti pedesetih pronašao tačke uporišta prema prevlasti modernizma, nadilazeći svoje vreme nekom vrstom poruge, ironije i negovanog crnila prema vrednostima aktuelne umetnosti. Bio je to i trijumf figuracije i ars phantastica, tog večnog fenomena izmene, duhovnog obrta i obnove umetnosti. Vasiljev se ukazao kao opasan protivnik dogmama apstraktne umetnosti, modernizma koji je u srpskoj sredini smenio socijalistički realizam kao nova zvanična, državna umetnost. Nasuprot te službene scene i njene istorije ideoloških nakaza, postojao je podzemni, nepriznati, htonski ali duhovno časni i nadmoćni Beograd. Pored grupa Baltazar i Mediala, kojoj su bili bliski Dragan Lubarda, Dragoš Kalajić, Radomir Reljić i Branko Miljuš, postojala je jedna još starija, ako ne i dublja groza i gnoza. Nezavisno jedan od drugog, činili su je slikari Bogoljub Jovanović, Milan Popović i Igor Vasiljev. Tim ranim duhovnim učiteljima može se priključiti još samo Ivan Tabaković, koji je prvi među srpskim umetnicima razmišljao o zvezdama. Možda najvažniji je Igor Vasiljev, potomak pukovnika ruske carske vojske Alekseja Vasiljeva, geodete i astronoma, koji je na nebu iznad Habarovska pronašao zvezdu.