Rajko Grlić: Zabranjuju nam i sećanje na prošlost

SVAKA nagrada koju daje Kinoteka je važna, jer sam ja uvek mislio da je Kinoteka mesto gde ćemo jednog dana možda, mi koji se bavimo filmom, ako se pokaže da smo dobro radili, završiti. Kinoteka je dom naših filmova, koji će tu preživeti, i nagrada Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke koju sam dobio, za mene je zaista čast.

Ovako, za "Novosti", govori Rajko Grlić, jedan od najvećih jugoslovenskih i hrvatskih reditelja i scenarista, autor kultnih ostvarenja "Bravo, maestro, "Samo jednom se ljubi", "U raljama života", "Za sreću je potrebno troje", "Đavolji raj", "Čaruga"..., koja su osvajala priznanja na svetskim festivalima i obeležila ovdašnju kinematografiju. Ovaj majstor "pokretnih slika", koji od devedesetih godina živi i radi u Americi, primio je 6. juna Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke za doprinos filmskoj umetnosti, u godini kada naša najznačajnija filmska institucija obeležava sedam decenija postojanja.

* Postoji li još nešto što vas vezuje za našu Kinoteku?

- Vezuje me ime, a u Beogradu imate dve takve institucije - Jugoslovensku kinoteku i Jugoslovensko dramsko pozorište. Nas su od devedesetih godina učili da ne smemo imati emociju i lepo sećanje na našu zajedničku prošlost i domovinu, jer se sada komponuje nova prošlost, pa se onda ova naša lepa sećanja ne uklapaju u tu novu, nametnutu sliku. Naravno da čovek moje generacije ima nostalgiju i emociju prema nekadašnjoj Jugoslaviji, i ja uvek govorim o tome, ali ne i prema tom režimu. Režimi su najmanje važni, oni prolaze, a ljudi ostaju. Jugoslavija je bila jedna zemlja u kojoj sam se ja dobro osećao, kao što se i danas dobro osećam u Beogradu, Skoplju, Ljubljani... To mi ne može uzeti nijedna politička vlast. Ona može menjati političke nazore ljudi, ali taj osećaj kulturnog prostora koji smo mi imali, i koji je ostao među vrlo malobrajnim pojedincima koji se nisu odrekli svoje prošlosti, nisu mogli da dekomponuju. Mi smo i dalje u kontaktu, sarađujemo, tako da danas ne vidim puno razlike u odnosu na nekadašnje vreme. Bila je samo jedna strašna pauza koju je taj dogovoreni rat devedesetih godina napravio, ali je naša bliskost ostala.

* Dodela Zlatnog pečata bila je ekskluzivna i po tome što su ovu nagradu dobili i Lordan Zafranović, Goran Paskaljević, Goran Marković i Srđan Karanović, svi iz praške škole?

- Taj momenat je, naravno, za sve nas vrlo emotivan. Mi smo se družili i bili prijatelji dok smo studirali na FAMU u Pragu, na opšte čuđenje, i danas se družimo, i to je bila i ostala neka najveća nit koja nas vezuje. Svako od nas radi vrlo različite filmove, kad neko dođe sa strane i pogleda šta smo snimali, verovatno ne bi pomislio da smo istu školu završili. Ali, mi smo privatno uvek imali jedan blizak i prijateljski odnos, a sa dvadeset pet godina smo ušli u kinematografiju gde je svako bio protiv svakog, i bili smo malo začuđeni tim prilikama. Nekima je delovalo čudno da mi na festivalima gde Lordan pobeđuje sedimo zajedno s njim, a imamo svoje filmove koji ne pobeđuju. Jednostavno, niko od nas nikada nije smatrao nekom strašnom stvari ako ne dobije nagradu. Mi smo, možda, i prva generacija koja je shvatila da je nečiji uspeh omogućio i naš budući uspeh, da nam bilo čiji uspeh pomaže, otvara put, razbija neke prepreke.

Rajko Grlić dobija Zlatni pečat Kinoteke / Foto N. Skenderija

* Vaša generacija je došla posle kultnih autora "crnog talasa", Makavejeva, Aleksandra Saše Petrovića, Živojina Pavlovića..., i uz njih do danas je ostala kao najuspešnija u ovdašnjoj kinematografiji?

- Nas su filmski kritičari ovde najpre povezivali kao generacijske prijatelje, a onda im je bilo najlakše da nas stave u jednu ladicu koja se zove "praška škola", i tako je to ostalo do danas. Goran Marković je probao napisati knjigu "Praška škola ne postoji", ali nije uspeo (smeh). Sigurno je da postoji, jer FAMU je tu, a mi smo bili ljudi koji smo u jednom trenutku, u verovatno najzanimljivijem momentu evropske istorije u drugoj polovini 20. veka, 1968. tamo boravili. Imali smo fantastične profesore, jer kad vam jedan Kundera predaje književnost, kad vas pet godina vodi jedan veliki reditelj poput Karela Kahinje, onda je to svakako nešto što jako utiče na vas. Svesno-nesvesno, vi ne znate kako to utiče, ali ti neki principi, neka ozbiljnost, beskompromisnost u ideji za film, neki pokušaj da se ide što dalje sa filmom, verovatno su od njih ostali. Jer, ispod sive, gvozdene političke discipline, u kulturi tadašnje Čehoslovačke postojao je jedan fantastičan paralelni svet.

PROČITAJTE JOŠ - Rajko Grlić: Život uvek pobeđuje svaki režim

* Pred dodelu nagrade, u holu Jugoslovenske kinoteke slušali smo Ivu Robića i pesmu "Samo jednom se ljubi", koja je muzički lajtmotiv vašeg antologijskog filma. Ako biste morali da izaberete jedno ostvarenje kao svoj "zlatni pečat", koji bi to film bio?

- Ne znam šta bih rekao na to. Svaki moj film je komad mog života. Svaki sam radio tri-četiri-pet godina, i on je petogodišnji komad mene. Neki je slab, neki je lepši, neki publika više voli, neki je osvajao nagrade, neki je lošije prolazio na bioskopskim blagajnama... Ali, ja ne delim filmove po tome da li su bili uspešni ili nisu. Inače, posle filma "Samo jednom se ljubi", Goran Marković je govorio da sam ja Karl Maj jugoslovenskog filma. Čudio se kako neko, apsolutno bez ikakvog iskustva na polju erotike, može da napravi takve scene.

* Koliko vam znači što ste u Srbiji, svih ovih godina, i dalje - "naš" reditelj i "Beograđanin"?

- I Lordan ima taj "status", i sigurno više dolazi nego ja. Ali, ja sam u Beogradu, uz prvi Karanovićev film, proveo šest meseci, kao neko ko je pisao scenario s njim i ko je bio njegov pomoćnik reditelja. Ovde sam godinu dana bio i u vojsci, i ja sa Beogradom imam neki dugi ljubavni odnos. Uvek sam dobro prolazio, pogotovu kod žena, što kaže Karanović, koji me je optužio da su ovde samo one moja publika. Lep je osećaj kada dođete negde gde vas ljudi znaju, znaju vaše filmove, i ja se u Beogradu uvek dobro osećam. Ne znam da li je to zato što dođem nakratko, pa još imam utisak da je to i dalje jedan od gradova moje mladosti. Ali, prošlost je čudan konglomerat stvari, sve se one izmešaju kada čovek o njima priča i nemoguće je iz tog koluta izvući neku nit.

Foto Ž. Knežević

PRIČA IZ ZAGREBAČKOG ŽIVOTA

* VAŠE poslednje ostvarenje, "Ustav Republike Hrvatske", osvojilo je nagrade na svetskim festivalima. Da li se spremate za novi film?

- Ne znam. Ja sam tri poslednja filma snimio zaklanjajući se iza svakoga i zaklinjući se da više neću da radim, tako da se više ne zaklinjem. Ali, probaću, iako rediteljima u mojim godinama ne daju tako lako novac za film. Na jednom smo konkursu Ante Tomić i ja, napisali smo nešto, neku priču iz zagrebačkog života danas. Zagreb je jedan mali grad, koji su oni koji su došli prilagodili sebi. One koji su nekada tu živeli danas je lakše sresti na Mehnetnu, nego u Zagrebu.

PROČITAJTE JOŠ - Rajko Grlić: Ovde imam višak emocija

MOJ BROD JE OSTAO

* REKLI ste da je vaš brod bačen daleko - da li je kofer danas vaša domovina, ili je domovina tamo gde vam je kofer?

- Vremena vas bace, vaš brod doživi ovo-ono, ali ostane brod. Ja sam ostao to što jesam, moj brod je bačen daleko, tačnije, namerno sam otišao daleko, u Ameriku, jer mi se činilo da bi me prejako bolelo to što se ovde događalo da sam bio negde bliže. I ako govorimo filmskim jezikom, rekao bih da sam ja danas i čovek koji odlazi na put, i stranac koji je došao u grad.