Vesna Kapor: Samo mi možemo da razumemo naša klanja i oranja

PRIČE u "Vencu za oca", kompleksno odslikavaju svet u kome jesmo. One izlaze iz ličnog, zalaze u društveni milje, u rukavce vremena, u sećanja, i ponovo se vraćaju u intimu junaka. Porodica kao utočište, i kao mesto mnogih krupnih i sitnih drama, bliskost i preispitivanje sebe i drugih, pulsiranje istorijskog vremena kroz porodična predanja, leže u dubini ovih priča. Porodica kao tvrđava, pred vremenom dehumanizacije koje pod maskom novog humanizma potresa svet. Humor i ironija, zdrave su i nezaobilazne forme opstanka, oni su i kritika, i samokritika. Uostalom to je naš kolektivni katalizator i jedna od dominantnih osobina. Konačno, to je način prevazilaženja određenih situacija. Dakle, ova proza, venac je života. Raznolikog, i bujnog. Bleštavog i strašnog.

Ovako Vesna Kapor govori o knjizi "Venac za oca" (SKZ), pripovednoj rukoveti kojoj je za jedan glas izmakla ovogodišnja nagrada "Meša Selimović", da bi se potom našla u najužem izboru za priznanje "Pečat vremena".

* Naslovna, prva priča je, reklo bi se, ubedljivo najemotivnija i direktno se tiče vašeg oca?

- Prva i završna priča čine mesto na kome se venac konačno upliće. Duboko su intimističke, sentimentalne. Između ove dve priče, niz je različitih događaja, junaka i života, a opet, savijaju se kao konačnost, kao beskraj kruga. Nije taj venac savršen, on je i razbokoren i bodljikav. Junaci se spuštaju u duboku tišinu sebe i vremena; vrište i šapuću; padaju i podižu se, ljute i praštaju.

PROČITAJTE JOŠ - Vesna Kapor: Priča mora imati srce

Svako od nas plete svoj venac, od istog materijala, potpuno različito. To je život. Ta prva priča jeste moj dug, i oproštaj sa Ocem, ali to je i jedan novi susret sa Ocem kao stvaralačkim momentom, spoznaja Tvorca. Kroz pisanje ove priče, desilo se to svedočenje doticanja božanskog. Ova priča bavi se onom tankom linijom između svetova, između onostranog i ovostranog, dotiče časove i šavove večnog i prolaznog.

* Kroz priču "Bečke razglednice" defiluju Pištalo, Pekić, Aleksa Šantić, Radoslav Bratić... Šta je ove pisce spojilo i uplelo u ovaj venac?

- U konkretnom slučaju, gostovanje u bečkoj "Prosvjeti" sa Vladom Pištalom. Na tom putu otvorilo se i posložilo mnogo glasova, mnogo tragova. Ne niče ništa bez semena, bez tradicije; bez onih pre nas koji su nam prokrčili neke puteve, gde bismo prispeli? Tako su se posložili i neki tragovi velikih na tom putu. Kad kažemo Beč, ne možemo da se ne setimo Crnjanskog. Inače, Beč je za nas Srbe važna tačka, obeležavajuća. I kroz ovu priču, nametnula su se i imena pomenutih pisaca, a nasuprot njima i jedan mladi performer, koji kao primer nove otuđenosti, u slavu i na račun EU, stvara svoja dela i živi u Beču i slabo ga zanima bilo šta što pripada korpusu srpske tradicije, sem ako nije podobno kao kakav samooptužujući destruktivni motiv.

PROČITAJTE JOŠ - NAGRADA MEŠA SELIMOVIĆ: Od sreće pa do razorne ironije

* "Gospodine moj" (posvećena Miloradu Ekmečiću) odnosi se na minuli rat u Bosni i Hercegovini? Kakav je vaš odnos prema tim krajevima, tom ratu i njegovim posledicama koje još živimo?

- Nažalost, živimo na prostoru na kom kao da nema kraja stradanju. Mir su samo kratki predasi u kojima, kako to i Andrić opisuje, živimo jedni sa drugima, komšijski, i tek što zarastu rane, omladimo ožiljke, otvara se novo poglavlje starih razlika i sukoba. Kroz svoje priče, otimam od zaborava, podsećam na tragizam naših stradanja koja su strašna i neprebolna; beležim sećanja.

Foto Petar Milošević

Deluje nerazmrsivo ali da: samo mi razumemo, duboko instinktivno, naša "klanja i oranja". Jedna od tema jesu i raseljavanje i bezzavičajnost, a smisao pripovedanja je da zadrži, makar kroz pričanje, taj usud. Junakinja jedne priče, kaže svojoj deci: Uvek morate znati odakle ste.

* U fokusu pripovesti je i onaj skoriji, "nebeski" rat 1999. i njegov odraz među ljudima na zemlji, ali i "kosovsko-metohijska talasanja"... Da li je taj vaš "pesnički pogled na stvari", potreba da i najogoljenije užase koji su nas zadesili poetizujete - blagoslov ili prokletstvo?

- Umetnost je katarza. Književnost, naročito. Ne može čovek živeti izvan onoga što jeste. Dugo vremena odbijala sam da pišem, mislila sam, sve je već rečeno; a onda su navalile sve te priče, srušile branu, i izlivaju se. Možda je to odgovor na pitanje da li je to blagoslov ili prokletstvo. Neke priče moraju biti ispričane, i svaka ima svog pripovedača. Ta priča o Kosovu i Metohiji, o bombardovanju, kao i druge, kroz fragmente govori o našoj svesti i Kosovu i Metohiji. Kontrast, u susretu, ironijski, između dve ocvale žene zaokupljene svojim izgledom, i razgovorom o estetskim korekcijama, i grupe mučenih srodnika sa KiM, parabola je našeg vremena. Beskrupulozno smo dovedeni u situaciju krajnjeg egoizma, u kojoj je važnije zatezanje lica od muke bližnjeg, a o velikim temama i kolektivnom sećanju da i ne govorimo.

STARANjE O TRIBINI

* DUGOGODIŠNjA ste urednica književnog programa u SKC, organizator brojnih izuzetno uspešnih tribina.

- Gojko Đogo je jednom prilikom, sećajući se programa koji je uređivao u Domu omladine, rekao: starao sam se za tribinu. Prepoznala sam to kao najbolju odrednicu tog posla. Tajna je u glagolu: starati. Bacila sam se svim srcem u to staranje. I to traje već dugo. I deo je onog životnog venca koji svako od nas plete, na svoj način.