Goran Dević: Vlasti su kritike nebitne

NIJE ni ta Evropa kojoj mi ispunjavamo mnogobrojne kriterijume koje nam zadaje bog zna šta. Ni ona sama ne veruje u pravila koja je propisala, tako da je hrvatsko sudstvo, da bi Hrvatska ušla u Evropsku uniju, politički odradilo procese za njene vlastite ratne zločine, vlastitu korupciju, ovo ili ono, i napravilo nekakvih pet ili deset tipičnih primera na kojima može dokazati svoju nezavisnost i držanje za zakone. Hrvatska je tog trenutka bila kao mlada pred udaju - fino se uredila, i delovala je kao jedno tolerantno, kulturno i fino društvo gledano iz današnje perspektive. Ali, kad je ušla u EU, naprosto se sve vratilo nazad, iz ormara je svašta izašlo napolje, što je ranije bilo stegnuto.

Ovako, za "Novosti", govori hrvatski reditelj Goran Dević, jedan od najcenjenijih dokumentarista u čitavom balkanskom regionu, kome je 12. Međunarodni festival dokumentarnog filma priredio retrospektivu. U Jugoslovenskoj kinoteci, među osam Devićevih ostvarenja ("Uvozne vrane", "Srećna zemlja", "Poplava", "Donžuani: oprostite gospodična"...), videli smo i njegov novi dokumentarac "U ime Republike Hrvatske", priču o euroskeptičnom političkom aktivisti Marku Franiškoviću, čiju je antirežimsku delatnost hrvatsko pravosuđe ocenilo kao psihičko oboljenje, pa je prisilno hospitalizovan na psihijatrijskom odeljenju Zatvorske bolnice u Zagrebu, gde je proveo devet meseci. "Čudna" sudbina Franiškovića počinje njegovim predizbornim predstavljanjem na HTV-u, koje je prekinuto kada izgovara rečenicu "Mi živimo u lopovskom režimu, i dok ja vama ovo govorim oni nas kradu"...

PROČITAJTE JOŠ - "Slobodna zona": Protiv ćutanja i tišine

Da suđenje glavnom junaku njegovog filma nije samo napad na slobodu govora i izražavanja, Dević objašnjava celim sistemom koji je u Hrvatskoj tokom devedesetih postavljen na krive noge, i da su današnji događaji samo prirodne konsekvence tog režima.

- Franjo Tuđman je, podsećanja radi, tih godina dao izjavu da su "sudije sudile, a da njega nisu pitale kako treba suditi", ili, da su "sudije dužne sprovoditi državnu politiku". Dakle, o kakvom nezavisnom sudstvu možemo da govorimo, kad je u Hrvatskoj ceo sistem premrežen stranački podobnim kadrovima. Ali, da je Marko Francišković imao normalno, civilizovano suđenje, ja ne bih imao film, za mene možda i najznačajniji u karijeri - kaže Dević, koji je u svom dokumentarcu dao fantastičan, autentičan materijal sa suđenja svom junaku.

PROČITAJTE JOŠ - Propaganda važna “kao oči u glavi”

Na pitanje kako je film primljen u Hrvatskoj, i da li je i on možda označen kao "državni neprijatelj", poznati autor ističe karnevalski odnos prema stvaraocima.

Foto V. Danilov

- Mene hrvatsko društvo relativno obilno finansijski podržava u onome što radim, čak imam i državni posao, na akademiji podučavam neke mlade ljude koji će raditi isto tako državno i društveno subverzivne filmove. Jer, to što mi radimo potpuno je nebitno vlasti - čak više koristi sistemu da ima takve ljude da bi dokazao vlastitu demokratičnost i slobodu, nego što mu bilo koji moj film, na bilo koji način, može nauditi. Nezavisni intelektualci i umetnici, i u Evropi i kod nas, najčvršći su stubovi sistema - pošto smo svi na plati i dotirani, mi, zapravo, ispunjavamo društvenu funkciju koju je nekada imao karneval - da se jedan dan u godini sve pervetira i okrene naopačke, i da ljudi o svemu govore otvoreno, ali samo zato da bi se već sutradan stvari vratile na svoj uobičajeni tok - ističe Goran Dević.

DUPLO BOLjI ŽIVOT

O UTISCIMA iz Beograda Dević kaže da mu je i kao gledaocu i kao reditelju dolazak na Beldoks veliko zadovoljstvo.

- Količina ljudi koje volim u Beogradu je tolika da vreme koje ovde provedem, nažalost, ne mogu da posvetim svima. Imam osećaj kao da mi je život duplo bolji kad sam u Beogradu nego tamo gde živim, jer mi je socijalno dinamičnije. Mnogo sam aktivniji, čudim se samom sebi šta sve mogu prevaliti preko jezika, i stvarno uživam u Beogradu.