POGLED ISKOSA: Drugi požeški salon

Još se u Titovo vreme težilo decentralizaciji srpske kulture i umetnosti otvaranjem mnogih lokalnih centara, galerija i muzeja. Sada ta ideja odumire, a i novi rukovodeći kadar je izneverava u pojedinim institucijama. U mnogim ustanovama u unutrašnjosti na godišnjim otkupima likovnih dela prolazi samo jedan manji broj beogradskih navodno avangardnih umetnika umesto lokalnih stvaralaca, čime se guši i urušava cela likovna scena. Odlaskom prethodne direktorke, militantno okrenute samo jednoj vrsti umetnosti, koja je oterala publiku, Gradska galerija u Požegi ponovo se otvorila prema umetnicima sa tromeđe Čačak - Požega - Užice. To se najbolje može videti na Drugom požeškom salonu koji organizuje nova uprava Gradske galerije. U fokus likovne pažnje umesto raznih sumnjivih eksperimenata vraćeno je Njeno veličanstvo Slika i sa njom crtež i skulptura. Katalog izložbe koncepcijski je rešen na najbolji način - odštampane su kolor reprodukcije radova svih učesnika a u njega umetnut drugi katalog sa fotografijama i biografijama samih umetnika. Čini se da je to veoma korisno rešenje.

Pročitajte još - POGLED ISKOSA: Vasa Pomorišac - od tradicije do moderne

Salon je vratio publiku u Galeriju i pomogao oživljavanju lokalne scene, ne samo okretanjem ka nacionalnim vrednostima, već i otkrivanjem stvaralaštva umetnika koji se ne izražavaju u novim medijima i zato su u sadašnjem galerijskom sistemu osuđeni na marginalizaciju, sa sve manje mogućnosti da predstave svoje radove. Na izložbi je veoma uočljiv Dejan Mioković, jedan od najboljih srpskih figurativnih slikara. On je preduzeo neobičan stvaralački i estetski desetogodišnji poduhvat: proučavanje tehnologije izrade slika i originalnih ramova u doba prerafaelita. Ako neko misli da je povratak u 19. vek besmislen, neka se uputi na tekstove Artura Dantoa i Žana Bodrijara, najvećih teoretičara savremene umetnosti. Za njih ništa više na današnjoj sceni nije preovlađujuće, jer se može oživeti legitimno svaki stil iz prošlosti.

Osim Miokovićevih, na izložbi je delo Dragana Jovićevića Macole, drugog istaknutog požeškog umetnika. Reč je o vajaru velike snage izraza, koji zna kako da istakne groteskno i deformaciju kao likovni element. U Požegi živi i Marina Dobrić, rođena u Beogradu, izvanredna crtačica, koja zna kako da uzdigne tu likovnu disciplinu. Na Salonu je i slikar iz Čačka Ivan Radović, jedan od boljih predstavnika nove apstrakcije i neoenformela. Pažnju publike privlači i crtež Marka Mićovića, precizan i detaljan portret, sa naglašenim osećajem za crno-bele odnose.

Većina takvih umetnika ima pravo na likovni život, stvaranje i izlaganje, koje je Republička komisija za dodelu sredstava projektima i ove godine pokušala da im oduzme. Kao što vidimo, i bez pomoći iz Beograda, koji se sve više predatorski ponaša prema unutrašnjosti, Požeški salon opstaje, traje i živi, a sa njim i duh normalnosti u našoj umetnosti.