FILMSKA KRITIKA: Svetlost, a ne senke Balkana

NA nedavno održanom 66. martovskom festivalu u Beogradu prikazan je srednjometražni dokumentarni film o životu i delu Nikolaja Petroviča Krasnova, ruskog arhitekte koji je, sa svojim kolegama i zemljacima, stvarao moderni Beograd.

Dovoljno je samo pogledati od Slavije prema sada već bivšoj Železničkoj stanici ili proći Nemanjinom ulicom pa gotovo "udahnuti" obzorje administrativnog, vojnog i političkog središta jedne uređene evropske države (poput londonskog Uajthola, na koji je svojim izgledom i stilom veoma nalik). Zgrade vlade, ministarstava, Glavnog generalštaba i niza direkcija i nadleštava zbilja odišu autoritetom i sigurnošću jedne ozbiljne države.

Ovo jezgro nastalo je dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka kao delo ne samo Krasnova, Baumgartena i Lukomskog, najistaknutijih ruskih neimara stare, "petrogradske škole", nego i desetina drugih prvoklasnih profesionalaca iz carske Rusije, obrazovanih na najboljim školama svoje velike zemlje, spremnih i radnih, koji se nisu mogli pomiriti sa drugorazrednim ili čak ponižavajućim statusom koji im se nudio na Zapadu (samom Krasnovu, koji se 1919. obreo na Malti, Englezi nisu dozvolili profesionalni rad!). O tome u svojoj obimnoj monografiji o Petru Krasnovu piše arh. Dragomir Acović, inače i autor jedinstvene izložbe otvorene u toku festivala, koju svaki Beograđanin treba da vidi.

PROČITAJTE JOŠ: TV KRITIKA: Laž nad lažima

Politika petrogradskog studenta i vladara nove države na slovenskom jugu, kralja Aleksandra Karađorđevića, bila je da celu rusku izbegličku zajednicu u svojoj zemlji (oko 30.000 duša) smesti i zaštiti, a profesionalcima osigura posao u struci: najbolje su prošli lekari, inženjeri i naročito arhitekti. Jer, Beograd je tada postao veliko gradilište. Nicala je na tlu jedne balkanske varoši nova, evropska prestonica, ekonomski i investiciono preporođena: "Boom Town!" nazivao je Beograd tog doba Amerikanac južnoslovenskog porekla, Luj Adamič. Kao istaknutog, carskog neimara, autora dvoraca na Krimu kojim su Romanovi bili veoma zadovoljni, kralj Aleksandar angažovao je Krasnova na prepravci i izgradnji svojih dvorova na Dedinju, a zatim niza javnih građevina u varoši. Bilo je to "zlatno doba" beogradskog neimarstva, kada je zidana nova prestonica, koja baš ni u čemu nije želela da ustupi svojim evropskim uzorima.

Čiča Nikola Krasnov, kako su ga od milošte zvali stari Beograđani, zidajući oko pedeset javnih i privatnih zgrada u prestonici stvarao je novu sliku glavnog grada Srbije i Jugoslavije, kao što je cela intelektualna zajednica izbeglih Rusa gradila kulturni i umetnički imidž Beograda u sferama nauke, visokih škola, lepih umetnosti, muzike, književnosti, pozorišta i baleta, filma i stripa, romanse... Može se slobodno reći da su "beli Rusi" prosvetlili Beograd i Srbiju, donoseći ovom delu Balkana svetlosti kulture, a ne senke i mrak, kako se može ovih dana ponovo gledati na RTS-u, u reprizi jedne nepotrebne i ružne, rusofobne serije.