PET GODINA OD ODLASKA NOBELOVCA: Pisci su ubice s predumišljajem

Nije lako napisati dobar roman, stvoriti sopstveni svet, ostaviti za sobom junake čije se sudbine na poseban način prate, pamte i prepričavaju. Gotovo da je neopisiva piščeva "stvaralačka groznica". Teško se zaboravljaju precrtane i sve prepravljene rečenice, izmenjeni čitavi pasusi, odstranjena poglavlja. Ne zaboravlja se ni strpljivo čekanje plodnih trenutaka. Kada stvaralački trenuci stignu, reči se nižu kao biseri na ogrlici. Ideje se roje, rešenja stižu niotkuda. Piščevo nadahnuće krupnja do rasprsnuća, oči "grabe" ka neispisanoj belini, najveće tajne pripovedanja samootkrivaju se, pisac i njegovi junaci posmatraju manje-više isti svet. Onda, čarolija kao da nestane! Dođe čas opraštanja. Neretko, pisci postaju ubice! Nimalo se ne razlikuju od antičkog proroka koji žrtvuje jagnje da bi "čitao" njegovu utrobu.

Gabrijel Garsija Markes, autor kultnog romana "Sto godina samoće", pisac "koji je oblikovao ne samo našu stvarnost, nego i naš san", i sam je ubica. Jer, u romanu kojim je završio potragu za književnom večnošću, i posle koga su kovanice "magijski realizam" i "fantastična književnost" utemeljene u tumačenju proznih rukopisa, u romanu u kome su likovi mnogo više od običnih karaktera - "simbol su religija, naroda, samih kontinenata" - Markes je "digao ruku" na Pukovnika! I to baš u trenutku kada je Pukovnik uspeo da nam ispriča "svoju verziju bajke".

Pročitajte još - "Sto godine samoće" na ekranu

Naravno, još uvek smo fascinirani Markesovom "Samoćom", pričom o usponu i padu Makonda i njegove najuglednije porodice, pa neka je prošlo i nekoliko decenija. I, ne pamtimo samo Makondo, već i najubedljivije biografije protagonista romana, čitavu čarobnu atmosferu koja "slika" rukopis, intrigira pažnju i, dan-danas, duhovno najradoznalije čitalačke publike. Markesova "Samoća" jeste freska ljudske časti, straha, krivice, ludila, ljubavi, ali i "živa priča" koja nam govori i o samom piscu, možda baš ponajviše u trenutku opraštanja od Pukovnika.

Još ako pridodamo i istinu da Gabrijel Garsija Markes ni u jednom drugom svom romanu nije toliko vešto izjednačio književnost i život, onda na njegov rastanak sa Pukovnikom gledamo još podozrivije! Markes, duhovni genije, te trenutke opisuje ovim rečima: "Vi upravljate likovima, ali i oni upravljaju vama. Neki odbijaju da umru. Neke je teško ubiti. Pukovnik u 'Samoći' predstavlja sve ono što mrzim, ali dolazi iz moje utrobe i mnogo mene ima u njemu - mnogo toga što bih hteo da iskorenim u sebi. Zaista sam patio kad sam morao da ga ubijem. Boli to, čak i kad se ubija najgori deo svog bića. Tehnički, morao sam ga se rešiti. Jednoga dana prevagne moj osećaj za stil. Volim veličanstvene završetke poglavlja, pa sam odredio gde i kako da ga ubijem."

Tu se dirljiva priča o Pukovniku, dobrom čoveku kome se dešavaju čudne stvari i koji se teško suočava sa svetom gde haos i okrutnost tek tako lako ruše sve dotad priznate vrednosti, završava, a da je časna "starina" nemoćna! I posle toliko godina, kao da čujemo Pukovnika: "Ne sudite piscu! Iako me je ubio, zahvalan sam mu. Živim u 'Samoći', u atmosferi Makonda. Dovoljno za dva, a ne jedan život."

Pročitajte još - Netfliks će snimiti seriju prema romanu 100 godina samoće

Kada je tako, nemamo kud: opraštamo piscu i mi čitaoci, pa neka je u pitanju, kako bi rekli pravnici, ubistvo s predumišljajem! I to sve u ime veličanstvenog završetka poglavlja "Samoće". Uostalom, tanka je linija koja razdvaja greh pisca i čitaoca, zar ne? I ne brinimo previše: o Pukovniku će uvek imati ko da piše!