Ovidije, Mocart i Branko

Želim pre svega da zahvalim organizatoru “Prolećnih Brankovih dana” što nastoji da održi trajno sećanje na Branka Radičevića, evo povodom obeležavanja već 195 godina od njegovog rođenja, a kojom prilikom se, eto, setio i mene i mog takođe trajnog prisustva u Sremskim Karlovcima.

Jer tu, gde je Branko proveo detinjstvo, provela sam i ja, u istoj školi, u istom gradu, na istom Dunavu i Stražilovskom potoku koji je u njegovo i moje vreme, doduše, bio mnogo bogatiji vodom nego čini mi se danas. Jedino što je meni, kad sam sa deset godina došla iz ravnog Srema u Karlovce, Magarčev breg ipak izgledao kao “čudo za oko”, i za mene se dizao “do neba visoko”.

Slučaj je hteo, isti onaj slučaj koji je drugi obožavalac Karlovaca Miloš Crnjanski zvao “slučaj komedijant”, da sam ja u ovoj divnoj dvorani, gde smo danas, prvi put čula o poeziji Branka Radičevića, i to od najvećeg znalca njegove poezije do danas, gospođe Teodore Petrović Majice, koja mi je kasnije godinama predavala srpsku književnost. Sreća je, a možda opet i slučaj da je danas najveći znalac Brankove poezije i poštovalac njegova života upravo organizator ovog Brankovog kola, svestrani pesnik Nenad Grujičić.

Pročitajte još - Mina je bila slepo odana ocu

Branko je, kao i Sterija i Crnjanski, počeo pisati stihove na latinskom, sa čim je počelo i moje školovanje, ali su oni, nažalost u našoj večitoj nebrizi, a i neprilikama, izgubljeni. Oni su tada učili latinsku formulu orator fit poeta nascitur, da se govornik postaje, ali da se pesnik rađa i to se nije promenilo do danas. Međutim, po mom saznanju, među hiljadama umetnika u svetu tokom nekoliko hiljada godina, izdvaja se nekoliko umetnika drukčijih i važnijih od ostalih. Kao što rimska poezija ne može bez Ovidija, austrijska muzika bez Mocarta, tako ni srpska poezija ne može bez Branka Radičevića. Oko nove ere, sam je Ovidije zapisao quod temtabam scribere versus erat, “sve što bih pokušao da napišem ispalo bi stih”, čega se držao čak i u teškom izgnanstvu. Nije ga slučajno Dante stavljao u red sa Homerom, od koga je po Platonovim rečima učila cela Helada.

Iako nije bio majstor reči, Mocart je bio tvorac božanstvene muzičke umetnosti, za koju legenda kaže da ga je zbog tuđe ljubomore koštala života u 35. godini. Za Branka se nije slučajno srpski narod potrudio da mu kosti ne ostanu u tuđini, u Beču, nego da se ispod njegovog veličanstvenog spomenika na Stražilovu od priloga iz svih srpskih krajeva do danas vije Brankovo kolo, za koje se nadam da će nas sve nadživeti i nastaviti da širi plemenitu i blagorodnu njegovu dušu i najmlađim naraštajima.

Ksenija Maricki Gađanski, Foto Brankovo kolo

Iako bih želela, nisam u mogućnosti da odužim svoja sećanja na Karlovce i Branka o kojima smo Ivan Gađanski i ja govorili i u atinskoj fondaciji Parnas i kod profesora Alberta Lorda na Harvardu u Bostonu, gde je on nastavio delatnosti Milmana Parija, a obojica su se divila srpskoj epskoj narodnoj poeziji i čudesnoj pravdoljubivosti srpskog naroda, jer u celoj pisanoj tradiciji postoje samo reči Majke Jevrosime sinu Kraljeviću Marku da ne sudi “ni po babu ni po stričevima već po pravdi Boga istinoga”.

Sve su to elementi koje je upio i Branko za svoga kratkog života od svega 29 godina i čuvao divno sećanje na lepotu Karlovaca u onoj sivoj bečkoj uličici gde je kratko boravio.

U današnje vreme, kad se zbog nečega istina potcenjuje, iako je za Platona ona bila najvažnija filosofija naspram laži, i mnoga se pokolenja diče citatom s nekog sajma da je istina samo trik, die Wahrheit ist nur ein Trick, poklonici Brankovog predanja i božanskog umetničkog dara unapređuju istinu u svakom pogledu i zaslužuju divljenje.

Nisam u mogućnosti da vas podsećam na svoj rad i osnovno shvatanje da je “antičko nasleđe - temelj moderne civilizacije”. To su rekli i drugi pre mene, na primer predsednik Francuske Republike Žiskar d’ Esten, tvrdeći da je “Evropa bez Grčke kao dete bez krštenice”. A srpsko srednjovekovno slikarsko i epsko nasleđe upravo je deo te krštenice, čime možemo samo da se ponosimo.

Čast mi je, radost i zadovoljstvo da primim današnju Veliku povelju Brankovog kola iz grada moga detinjstva i cele biografije. n

(Pročitano 28. marta, na 195. rođendan Branka Radičevića, u Karlovačkoj gimnaziji, pri uručenju “Velike povelje Brankovoga kola” na Svečanom zatvaranju “Prolećnih Brankovih dana 2019”)