Uzdarje Mihizu

Pokušavam da zamislim šta bi rekao Mihiz kad bi kojim čudom govorio pred svojom obnovljenom rodnom kućom. Vidim ga i čujem njegov glas kako kaže da se to nikad ne bi dogodilo da je o tome mislio i tome se nadao.

Brzorek i leporek govorio je samo ono što je hteo da kaže.Ni pred svojom obnovljenom rodnom kućom ne bi ništa rekao o sebi, već bi i svoju kuću darovao drugima, kao što je drugima posvetio i svoj dar, onda kad su bili najslabiji, neznani i nevidljivi. Jedan od onih koga je prepoznao i “zasuo dukatima” bio sam i ja.

Obnova njegove rodne kuće je jedno od čuda našeg apsurdnog vremena u kojem se nečija pamet setila da izvede ovaj podvig. Sada to nije samo obnovljena kuća Borislava Mihajlovića Mihiza, jedinca u majke i jedinca srpskog jezika, poslednjeg velikog književnog kritičara koji je bio isuviše inteligentan da bi bio samo kritičar, makar i najveći. Obnova njegove rodne kuće je obnova njegove životne filozofije, pobeda probuđenog pamćenja, važan kulturni čin. Ona nije samo ukras Iriga ni samo srpske kulture.

Pročitajte još - Čuvaju sećanje na Mihiza

Za sebe nije ništa tražio, a ono što je darovao drugima vratićemo mu kao uzdarje jedino ako njegov dom bude ono što je bio on, nastavi njegovo delo i postane sigurna kuća, centar za brigu o talentima, u službi večnog, većeg i najvažnijeg.

Matija Bećković

To se ne bi nikad desilo da je zavisilo samo od ljudi. Ovo je Mihizu stiglo od nekog drugog. Onog kome je služio i koji je u moći da mu vrati uloženo. Onog čije postojanje ne zavisi od našeg znanja ili neznanja.

Prvi put sam bio u Irigu, pre više od pola veka, na sahrani Mihizovog oca prote Gojka Mihajlovića. Opraštajući se od svog znamenitog i učenog pastira, tadašnji vladika sremski Makarije, kleknuo je pred njegovim odrom i rekao: “Kad stigneš tamo, oče Gojko, reci caru Lazaru da još gori kandilo u Ravanici, da još nije pretuljena sveća u Pećkoj patrijaršiji i Visokim Dečanima...”`

Znam da bi se takvoj poruci u ove dane radovao i “popin sin” Borislav Mihajlović Mihiz.