Koncert pijanistkinje Elizabete Leonske: Sav sjaj i raskoš muziciranja

O, BILO je kao kad stari prekookeanski brod uplovi u luku; pa se na palubi pojave mornari u beloj livreji i na kraju izađe kapetan sa sedom bradom. Upravo tako izgledalo je muziciranje Elizabete Leonske u ponedeljak u Beogradu. U vremenu u kojem se dela fragmentiraju i svaka fraza dobija svoj glas kojim može da progovori kao da je kompozicija neki parlament, sviranje Leonske podseća na stara vremena. Tu nema demokratije (jer uređenost kompozicija to ne trpi), već jedino prosvećene diktature.

U takvom sviranju sve je svrhovito na aristotelovski način: motiv se idealno uklapa u frazu, koja je osnovica za temu, koja idealno podupire sonatni oblik. Ovakva pijanistkinja treba da svira velike forme, zato što kao arhitekta ume da izvuče lepotu svakog detalja i da mu da mesto u velikoj strukturi.

PROČITAJTE JOŠ - I patuljci u klasici

Ipak, nije sve tako jednostavno ni lako. Naročito na koncertu. Nastup Elizabete Leonske počeo je Mocartovom Sonatom V-duru KV 333 od koje je solistkinja po modelu sviranja od pre dve decenije pokušala da napravi Betovenovu sonatu. Tempa su usporena, naročito u drugom stavu, velika pažnja posvećena je dogradnji detalja u pokušaju da se pokaže da uglađeni rokoko može postati protoromantika samo ako se sporo svira. Rezultat je bio jedna setna, u dobroj meri patinirana faktura u trajanju od preko dvadeset minuta.

No, nije trebalo da se zabrine slušalac, jer odmah za Mocartom sledile su Šumanove Simfonijske etide u kojima je solistkinja pokazala briljantnost, sjaj, pa i lepotu improvizacije na mestima gde je dolazilo do manjih memorijskih zabuna. Sve je još jednom podsećalo na kakav meni sa prekookeanskog broda: Etide 3 i 5 kao maštovito predjelo, Etide 8 i 10 kao raskošno glavno jelo i završna 12. etida kao šlag na tortu. Publika je bila zadovoljna, a ono najlepše tek je sledilo.

PROČITAJTE JOŠ - RETKA I GENIJALNA: Najseksipilnija svetska pijanistkinja stiže u Beograd 

Posle pauze brzo je prošla kratka mladalačka Bergova Sonata opus 1, da bi Leonska kao glavnu tačku programa zasvirala Šubertovu Veliku sonatu u D-duru (D 830). Četrdeset minuta, pa šta. Bilo je to burnih, lakomislenih, ozbiljnih, veselih i melanholičnih tri četvrti sata. Solistkinja je održala javni čas kako se sviraju velike forme. Čuli smo i zašto su one danas potisnute, zbog čega se ne sviraju, zašto se zamenjuju ciklusima kompozicija koji glume velike forme - sve smo čuli i dobro shvatili.

Depositphoto

Kompozicija koja u velikom prvom stavu varirakarakter muziciranja u rasponu od pritajenog preko olujnog do trijumfalnog; koja u drugom stavu priča veliku priču zategnutu sa dve teme: filozofskom i dramatičnom; koja u trećem stavu donosi pravi Šubertov šalozbiljni skerco i koja se završava velikim rondom u četvrtom stavu - takva kompozicija traži ruku pravog soliste koji misli u trenutku sviranja ali neprestano razmišlja o celini, tako da se poslednji tonovi sonate koji nikako nisu fanfarozni, pokažu kao pravi vrhunac dela.

Tako je nekad svirala Majra Hes, tako danas svira Lilija Zilberštajn, pa i Marta Argerič (i sve smo ih čuli u Beogradu!), ali sve ove solistkinje daleko su od mladih. Ima li mesta danas za ovakvo muziciranje? Čini se da ima, pogotovu što među mlađima još samo Leiv Uve Andsens, David Frej i još svega nekoliko pijanista ima ovaj, da se kaže planerski um.

Budućnost se tako čini osigurana, pa ipak u ponedeljak na Kolarcu kao da smo čuli komad lepe prošlosti.