POZORIŠNA KRITIKA: Raditi na sebi, za sebe i protiv svih

U dramatizaciji Tamare Baračkov, Ana Tomović je poznati roman "Homo Faber" Maksa Friša (1911-1991) postavila na scenu Ateljea 212 kao ispovednu dramu samo jednog čoveka, Valtera Fabera (Svetozar Cvetković, odličan u ulozi, od onih koje mu najbolje pristaju). Njegova mlada supruga Sabet (divna Jovana Stojiljković), kao i njena majka, nekadašnja Faberova ljubav, Hana / uverljiva Radmila Tomović), dva su ženska dela njegove muške psihologije, koje odražavaju Faberovu amoralnu potrebu da ostane večno mlad, i da priušti sebi što više doživljaja, bez obzira na svet, koji ga okružuje i koji je, ponekad, time zgrožen. "Čovek ne može da ostane mlad tako što se venčava sa sopstvenom decom", u prolazu Faberu dobacuje Hana jer, u neznanju, on se oženio sopstvenom kćeri, koju je upoznao na putovanju. Kad Sabet pogine, Faber oseća prazninu bez svog doživljaja, ne bez stvarne mlade osobe, koja je otišla zauvek. Ženi se, naravno, njenom majkom... Sama Hana, iako zastupa sasvim drugačije moralno stanovište, po Maksu Frišu podjednako nije u pravu.Hamartiološki, Faber nema nikakvu krivicu, nije delao namerno. Ravnoteže nema...

Pročitajte još - TRAGANjE ZA DUŠOM: Premijera predstave "Homo Faber", U Ateljeu 212

Put koji su odabrale autorka dramatizacije, Tamara Baračkov i rediteljka Ana Tomović, u interpretaciji izvrsnog glumca dobija značaj preispitivanja prošlosti, sa posledicama, koje ta prošlost, neminovno, proizvodi. No, u odnosu na roman "Homo faber" Maksa Friša, ovaj postupak bitno osakaćuje osnovnu ideju pisca, da se čitav jedan univerzum moralno neodgovornih ljudi smesti u kontekst društva, koje ga uslovljava, kao i da se psihologija "čoveka bez svojstava" (Muzil) opravda tehnološkom svesti, koju Faber, kao inženjer, poseduje. Paradoks je, u romanu, u tome što je on bolesno precizan u tehnici, a isto toliko opušten u moralnim načelima. To dokazuje njegova reakcija na smrt najboljeg prijatelja, koja je u dramatizaciji ostala samo podatak, prikazan uz pomoć sporednohg lika (Stefan Bundalo).

Predstava "Homo faber" je jedan od načina da se popularnom Frišovom romanu da scensko ruho. Ona je uspela i dobro odražava taj segment sveta Valtera Fabera, ali je to najviše zasluga samog Svetozara Cvetkovića, koji je glumac koji ume i može da unutrašnji svet pokaže ne kao papirnati monolog, nego kao unutrašnji tok svesti čoveka, kome dilema nije strana, ali on redovno oprašta sebi, sa opravdanjima, koje mu nameće njegova savest, ali i sredina, koja čini da se ljudi krajnje pojednostavljuju, da bi dostigli svoje zamišljene ciljeve. I zadovoljstva. Tehnološka svest ga spasava od suvišne konteplacije.