POZORIŠNA KRITIKA: Krvavi tragovi teatra

Kako pozorišna umetnost istrajava već nekih dve i po hiljade godina, ništa ne znači distanca od 1985. godine - kada je izvedena praizvedba možda najlepše drame o pozorištu, "Putujuće pozorište Šopalović", Ljubomira Simovića - do sada, kada je Tatjana Mandić Rigonat postavila isti komad na scenu Narodnog pozorišta u Nišu. "Pozorišna životinja" se ništa u međuvremenu nije promenila, ultimativna potreba da se stvarno živi samo na sceni, neugasli je plamen teatarskih posvećenika.

Ono što Simovićevu dramu izdvaja od drugih (motiv "glumstva" je mnogo korišćen, setimo se "Šume" Ostrovskog), jeste njen poetski naboj. Jedan od najboljih pesnika na našem jeziku, Simović u svoje putujuće glumce udahnjuje poetsku istinu, da svet može biti bolji uz teatar. To verovanje u stvarnost pozorišne iluzije će mladog Stefana koštati života, kada "Elektru" zameni sa stvarnošću, u okupiranom Užicu.

Pročitajte još: POZORIŠNA KRITIKA: Kobni nesporazum

"Putujuće pozorište Šopalović" je dramsko štivo koje je zamamno za glumce, ali i ekstremno opasno, jer je za tu "igru u ogledalu" potrebna dvostruka glumačka kontrola - svog i glumačkog bića lika, koji se ulivaju u sentimentalno verovanje u čuda, da se zlo može pobediti drvenim mačem. Od glumaca Šopalovićeve trupe, najbliža tom umeću je Sanja Krstović (Jelisaveta Protić), dok je Dejan Cicmilović pomalo uopšteno igrao Šopalovića, bez jasnog unutrašnjeg uporišta u višestrukoj igri, da se sačuva glava, preživi - i čini teatar. Kod mladih, Jelisavete Koraksić (Sofija Subotić) i Miloša Cvetkovića (Filip Trnavac), počesto se videlo da nemaju dovoljno one čudesne materije koja je neophodna za njihove likove - Jelisaveta unutrašnjeg bleska svetlosti, a Miloš zaumnosti, nežnosti pozorišnih anđela, nevino žrtvovanih. Pomalo je čudno da rediteljka u glumici Katarini Arsić (građanka Nada) nije videla Sofiju... Aleksandar Mihailović (Blagoje Babić) i Jasminka Hodžić (Gina) su bili najbliži Simovićevim lokalnim, napaćenim junacima, koji su žrtve društva i vremena u kojima žive, nesavršeni, ali autentični. Pravu scensku poeziju izvrsno je dočarala Maja Vukojević Cvetković (Simka), pronašavši odličan ton za složeni unutaršnji život udovice, zaljubljene u tinejdžera, nežne duše... Dropca, središnji lik surove Simovićeve drame o umetnosti u nevremenu, Aleksandar Marinković je odigrao korektno, ali bez još jedne dimenzije, u kojoj se pred našim očima zlo pretvara u savest, pred lepotom. Aleksandar Krstić (Majcen), Marjan Todorović (Milun), pobunjene građanke (Evgenija Stanković, Katarina Mitić Pavlović, Katarina Arsić) podržali su svojom igrom boju vremena, koja Simovićevom tekstu daje antički tragički okvir. Nišku predstavu "Šopalovića", rediteljka, i sama pesnikinja, smestila je u moderni teatarski izraz, u kome su svi na sceni, a metaforički okvir postižu muzičkim songovima po Simovićevoj poeziji (kompozitor Irena Popović Dragović). Šteta što u ovoj, inače veoma zanimljivoj predstavi, taj princip nije sproveden do kraja i utkan u tkivo dramske radnje. Ostao je samo spoljni ukras.