POZORIŠNA KRITIKA: Kobni nesporazum

ČITAV zaplet u drami “Otac” “najšvedskijeg” pisca, Augusta Strindberga (1849-1912) se odvija u sukobu Kapetana (Miodrag Pejković) i njegove žene Laure (Katarina Janković), oko vaspitanja kćeri Berte (Jovana Rakićević). Svi žele dobro, a izađe na zlo, ludilo i porodičnu katastrofu. Veliku ulogu tu igra i spletkarenje, kao i uticaj sredine, koja svojim moralnim sudovima otežava ishod, naročito u liku povodljivog Pastora (Saša Pilipović) i neodlučnog Doktora Estermarka (Čedomir Štajn). Sve se okreće u svoju suprotnost, pa čak i bezuslovna ljubav Dadilje (Slavica Radulović) prema Kapetanu, koga je odgajila, omogućava njegov mentalni kraj.

U režiji Marka Misirače, Knjaževsko-srpski teatar u Kragujevcu postavlja Strindbergovu dramu u okruženju nesigurnosti i izgubljenosti svakog čoveka ovde, “slamke među vihorovima” događaja, kojima se ne može predvideti kraj. U našem vremenu, “Otac”, sa svojim dubokim poniranjem u psihološko, sa svojim bezizlazom pobede u ratu polova, a bez jasne poruke današnjem vremenu, čudan je, blago rečeno, repertoarski potez.

Sama predstava je preduga, prenaporna, premalo štrihovana (a bilo je mnogo takvih prilika u drami), sa skokovitim uspehom u tumačenju psihološkog realizma. U pozorištu “malo je mnogo”, pa traganje za unutrašnjim, istinitim motivima daje bolji rezultat nego široki gestovi, jaki tonovi i naglašavanje ionako jarkih i tragičnih emocija. U tom smislu, čini se da je reditelju, unekoliko, “pobegao komad”, pa su glumci, svako u svojoj moći, preuzeli kako tempo -ritam predstave, tako i tumačenje transformacije u odnosima junaka, vrlo delikatne. Kao rezultat, nastala je neusklađenost u partnerskoj igri - Miodrag Pejković je, kao Kapetan, bio često prejak u gestu, preglasan, deklarativan, pa je Katarina Janković, inače spontana, povremeno delovala neubedljivo, kao iz nekog drugog žanra.

PROČITAJTE JOŠ - POZORIŠNA KRITIKA: Igrati se Bergmanom

Saša Pilipović je Pastora, koji nosi boju vremena i Strindbergovu večitu nameru da pokaže društvenu hipokriziju, odigrao papirnato, flah, bez energije, kao da je suvišan lik u porodičnoj drami. Čedomir Štajn i Bogdan Milojević (vojnik) su bili tačni i svoje likove su solidarno stavili u službu kolektivne igre. Slavica Radulović je Dadilju prikazala korektno, bez patetike, sa dobrom merom u pokazivanju emocija, koje su pocepane u raskoraku između naklonosti i dužnosti. Mlada Jovana Rakićević, kao kćer, Berta, hrabro se nosila sa teškim zadatkom, ali je mnogo iskustva potrebno da se odigra detinja ljubav, u vremenima raspada porodice. Čini se da je ova predstava dramaturški mogla i bez lika Berte na sceni, jer je i odsutna glavni pokretač tragedije.

U nekim srećnijim vremenima, Strindbergov “Otac” bi bio komad za pozorišne sladokusce, a danas zahteva tumačenje koje bi mu dalo novo značenje, sa mogućnošću odgovora dramske klasike na neprebolne životne muke gledaoca, i ovdašnjeg čoveka uopšte.