POGLED ISKOSA: (Neo)simbolički jezik slike

U JEDNOM od najlepših izlagačkih prostora u Beogradu, u Kući kralja Petra na Senjaku, slikar Miodrag Jelić (Beograd, 1950) drugi put predstavlja svoje radove. Na izložbi se mogu do kraja januara videti tridesetak slika, ulja na platnu, većeg i manjeg galerijskog formata, a ovom majstoru predstoji izlaganje njegovog vanrednog crtačkog opusa. Kuća kralja Petra je među poslednjim galerijama gde živi umetnici figurativne veroispovesti mogu da pokažu svoje radove.

Pročitajte još - POGLED ISKOSA: Vera, krv i lepota

Iznenađuje bogatstvo Jelićevog sveta, koloristička raskoš dela zahtevne kompozicije i preciznog crteža. Reč je o slikama sa obiljem detalja i ne toliko narativnog već simboličkog toka u kojem se uspostavljaju odnosi između mitskih, biblijskih i savremenih likova, predmeta i događaja. Nije bez značaja da je Jelić i dobar ikonopisac, mada njegov uspeh podrazumeva savremeni likovni izraz. Član je Društva “Lada”, on decenijama slika i često priređuje izložbe, a za njegov rad su zainteresovani najbolji kritičari u zemlji. Zbog brzine i veštine u slikanju, kao i činjenice da je ambidekster (crta i slika levom i desnom rukom) Jelić bi u neka za umetnost srećnija vremena bio svrstan u faprestiste, najveštije majstore koje je odlikovala brzina u radu bez pripremnih studija. Iz tog viška dara niče različit ali stilski ipak objedinjen likovni svet, povezan moćnim slikarskim rukopisom. Likovi, životinje i predmeti dobijaju auru i postaju sveti, a realnost je prikazana vizionarski i skoro halucinantno. Jelić ne može i neće da se disciplinuje jer je njegov vizuelni koncept preširok za usmeravanje u samo jednom pravcu. Inspirisan svojim sjajnim diplomskim radom na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti, studijom i kopijom Rubensove slike na kojoj su sarađivali najveći holandski slikari tog doba, kojom je ovaj majstor sa Dorćola neformalno stekao pravo da se bavi najvećim izazovima figuralnog slikarstva, Jelić je samopouzdano možda jedini u Srbiji istražio svetove neosimbolizma, realizma, fantastike i animalistike, ne dajući prednost nijednoj posebnoj tematici. Njegovu nadarenost uočio je još Mića Popović, rekavši mu da nikada ne prestane da se bavi realizmom, tom osnovom svake dobre umetnosti.

Možda je njegovo prokletstvo da sve što poželi zna veoma brzo i lako da naslika, ne ume da se zaustavi, ali je u tome, kako primećuju znalci, njegova nadmoć. Među poslednjim naslednicima nazarena, prerafelita i velikih simbolista, slikar koji uzdiže čulnost i pre svega žensku lepotu, Jelić je veliki antimodernista, slikar koji ide svojim putem. Njegov likovni svet ima odlike sinteze, stalnog nadrastanja tematike u vatrenom činu slikanja koji ga, kako kaže, “obuzme poput groznice”. Osetljiv na podsticaje iz realnosti, posvećen svetu simbola, Miodrag Jelić je vratio strast kao izgubljenu kategoriju u savremenoj umetnosti a ona nije nimalo suprotna idejnosti.

Piše: Dejan Đorić