POZORIŠNA KRITIKA: Pojedena deca revolucije

DA li je ideja revolucije obesmišljena, osnovno je pitanje, koje DAH teatar, na čelu sa suosnivačicom Dijanom Milošević, uporno postavlja u dvadeset sedam godina svog aktivizma. Revolucionari sagore na sopstvenom plamenu, jer je represija uvek jača. U preispitivanju ideje pobune, u "Zagonetki revolucije" dominiraju tragične revolucionarne heroine, sa prapočetkom - da je nedostatak hleba najjači okidač za promenu društva.

Pročitajte još: POZORIŠNA KRITIKA: Ženska emancipacija u umetnosti

U građanskom stanu, leglu zavere, pokazaće svoju "intimu pobune", motive svog tragičnog i bezuspešnog preobražaja od mirnih građana ("A vi ćutite, građani!!!") u vesnike početka - i kraja, nažalost. Iz vremenske perspektive, danas, u predvečerje nove revolucije (uvek je to vreme u represivnim režimima), među bezbrojnim žrtvama, koje simbolizuju njihove iznošene, odbačene gomile cipela, Ulrike Majnhof je svoju transformaciju u ubicu iz "Crvenih brigada", Fani Kaplan svoju sibirsku golgotu i pokušaj osvete, pucanjem na "besmrtnog", Roza Luksemburg žensku, suptilnu dušu, koja traži pravdu za potlačene, Majakovski svoje glasne parole, Kamilo radosno uzaludnu žrtvu, sa Če Gevarom i Kastrom, Harms antisovjetsku akciju, zbog koje je umro od gladi - prikazuju kao da su ponovo oni stari, zaneseni, koji će, u pozorištu, i "u pozorištu" još jednom goreti i izgoreti u uzaludnoj misiji.

Dijana Milošević, rediteljka, glumci i Duca Knežević, dramaturškinja, po tekstovima Brehta, Čomskog, Mickijeviča, Nerude... i revolucionara na sceni, u stilu ruske avangarde, koju su najuspešnije proneli oni koji su je i završili, grupa "Oberjut", u predvečerje staljinističkog socrealizma, u nekoliko odlično prezentiranih prostora "Parobroda" (scenografija Neša Paripović), rekonstruisali su igrokaz, bez psihološkog realizma, dvostruku igru zavere, i istorijske, i pozorišne. U scenama, najbližim apsurdno-tragičnom svicu ruske avangarde, Vedenskom, surovost, kao sredstvo revolucije, nije bila ubojita. Okrenuta ka samim pobunjenicima, činila je od njih klovnove istorije, sa tragičnim posledicama, travestirala njihovu romantičnu zabludu, sa bezbrojnim žrtvama, na čijem čelu su i sami, u svojim cipelama, danas bačenim na đubre istorije, završili u kanalima, morima, jamama, snegu, ne samo zaboravljeni, već i odbačeni, zakopani u svoj zločin, jer je pravedni efekat promene nabolje izostao...