Gusle su srpska baština

REAKCIJA Ministarstva kulture Crne Gore bila je ishitrena, agresivna i neprimerena! I to bez ikakvog razloga. Republika Srbija je prva država koja je zaštitila gusle u okviru svog sistema i ustanova kulture, a zatim ih, kao svoju baštinu, nominovala za Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa. To što Crna Gora to nije uradila na vreme, njihov je institucionalni propust, a ne krivica Srbije.

Ovako, za "Novosti", govori Rašo Vučinić, predsednik Instituta za gusle i epsku poeziju Srbije, povodom nedavnih optužbi crnogorskog ministarstva kulture. On je nedavno, prilikom otvaranja Kulturnog centra Srbije "Ivo Andrić" u Pekingu, pevao uz gusle, odeven u, kako kaže, tradicionalnu nošnju Srba iz Crne Gore, koju je osmislio srpski pesnik i vladar Crne Gore Njegoš. Vučinićev nastup izazvao je burnu rekaciju zvanične Podgorice i salvu optužbi da su se tom prilikom srpske institucije zapravo "kitile tuđim perjem".

- Nošnja za koju crnogorsko ministarstvo kulture kaže da pripada kulturnom nasleđu Crne Gore ima apsolutno sve srpske simbole, a time ne poričem da su i crnogorski - kaže Vučinić. - Njegoš je osmislio tu kapu sa četiri "S" i sa svim atributima kosovskog mita, crvenom čojom koja je kao krv prolivena na Kosovu. Niko nije imao nameru da išta prisvaja. Jer to je naše, zajedničko i jedinstveno. A sada nam je najpotrebnije da radimo na duhovnoj sabornosti, a ne da se svađamo oko toga čije su gusle i nošnja.

Kako naš sagovornik kaže, uprkos ovom događaju, guslari iz Srbije i Crne Gore su složni, jedinstveni i odlično sarađuju. Sve više mladih počinje da se bavi guslarstvom, pa je danas u Srbiji više od 500 guslara, a sve je veći broj škola guslanja.

PROČITAJTE I: NOVO RUŽENjE ISTORIJE: Otvaranje našeg Kulturnog centra u Pekingu i optužbe crnogorske vlasti

- Samo jedna od mnogobrojnih je škola u Beogradu "Serdar Janko Vukotić", koja broji više od 100 polaznika, uzrasta od šest do 75 godina - kaže Vučinić. - Gusle su duhovno blago, imaju kulturnu, istorijsku, nacionalnu vrednost. Mi smo guslama prenosili našu istoriju, književnost, jer naši preci nisu znali ni da pišu, ni da čitaju, ali su znali da smišljaju stihove i da ih prenose na sledeće generacije pevajući uz gusle.

U Pekingu je Vučinićev nastup izazvao oduševljenje, naročito mladih Kineza koji na pekinškim univerzitetima studiraju srpski jezik.

- Naš jezik i književnost ne mogu do kraja da se shvate bez gusala i epske poezije, pa smo im obećali da ćemo im pokloniti gusle, a časove držati preko video-linka - kaže Vučinić. - Epska poezija je živa književnost i neprestano nastaju nove pesme, ali epski pesnici nisu zastupljeni u našem sistemu književnosti onoliko koliko zaslužuju.

SUSRET SA DABIĆEM

ČESTO smo se okupljali u jednom novobeogradskom lokalu, gde su guslari uživali u epskoj poeziji i guslanju. Pamtim dan kada se pojavio neobičan čovek, koji je sa oduševljenjem slušao guslanje - priča Vučinić. - Kada sam video njegov izraz lica, koliko mu je drago, koliko uživa, pozvao sam ga da nam se pridruži i da pevamo zajedno. Bio je to Radovan Karadžić, u vreme kada je živeo kao doktor Dabić. Sa oduševljenjem je prihvatio, pa je mnoge stihove beležio u svom notesu. Karadžić je bio veliki poznavalac gusala, i sam je guslao, i to mu je bio melem za dušu u vreme skrivanja od onih koji su toliko godina pokušavali da ga uhvate.