Oblaci od porcelana

KOD nas kad kažeš keramika svi odmah pomisle na šolju i saksiju, eventualno tanjir, a to nije to, kaže, za "Novosti", Velimir Velja Vukićević, redovni profesor Fakulteta primenjenih umetnosti na predmetu Unikatna keramika, čija je izložba Nulla dies sine linea ("Ni jedan dan bez linije") trenutno postavljena u Galeriji "Haos". A upravo njegovi crteži u porcelanu pokazuju da može da bude i mnogo više: da bude besprekorno nežna, da kao nebo menja tonove... Da bude - oblak u porcelanu.

- Odavno se već keramika smatra jednim od materijala koji je ravnopravan sa metalom, kamenom... - objašnjava Vukićević. - U njemu se potpuno slobodno krećem i ništa me ne sprečava da sprovedem svoju likovnu zamisao. Vremenom, umetnici razvijaju svoju likovnu azbuku koju "obrću". Kada završite neku školu ona vas utera u pravila, pa mi je trebalo dosta godina da to odbacim i teram po svome, da radim slobodno.

Kada je iz galerije "Haos", koja neguje crtež, dobio poziv za izložbu, priča da je počeo da razmišlja o liniji i kako da je uklopi u formu svojih skulptura u keramici:

- Došao sam do zaključka da postoje dve vrste linija - prostorna i ona koja je baš u crtežu. Kako sam sistematičan i racionalan, smišljao sam načine kako da tehnički izvedem liniju na porcelanskoj površini. Nešto sam znao, a nešto u toku rada na izložbi i naučio. Prvo sam grebao liniju, pa ubacivao boju u tu rupu. Postoje i neke podglazurne olovke kojima može da se crta, a onda sam se setio da u penkalo mogu da ubacim porcelansku boju i tako crtam. Koristio sam i preslikače, koji već u sebi imaju liniju...

Pročitajte još - Izložba "Sto najlepših slika Srbije" u Dorćol Placu

Iako mnogi njegovu skulpturu doživljavaju kao apstraktnu, uverava nas da uvek sledi neku priču. Ovoga puta o oblacima. U njegovom usamljeničkom poslu, izložbe su vid komunikacije, razmene energije, smatra sagovornik koji se usavršavao u Japanu, gde je i izlagao, pored Srbije, Švajcarske, Italije, Koreje, Tajvana...

- Mnogi mi kažu da ovi radovi deluju optimistički, mladalački, da šire nešto pozitivno. Glina, pa i porcelan, teški su po prirodi, ne kaže se slučajno "težak kao zemlja". U Japanu sam video da radove od keramike drže na malim postoljima, da bi delovali lako. Do te lakoće stižem i time što imam dosta belih radova. Tako su moja dela na ivici stabilnosti i prozračnosti.

Iako iza sebe ima dve decenije u statusu slobodnog umetnika i isto toliko profesorskog staža, Vukićević priznaje da mu je i dalje važno da dobije pohvale publike, a naročito kolega.

- Mislim da svojim radovima kamčim ljubav. Veoma dugo radim, ali nemam tu sigurnost da je to sasvim dobro. To mi je u prirodi, prosto se bojim ljudi koji su tako samouvereni. Dok radim ne mislim šta će biti posle, a na otvaranjima izložbi osetim malo nelagodu, kao da sam neku svoju unutrašnjost izneo na uvid. S druge strane, to volim. Isto je i kada držim predavanja o keramici. Uskoro ću tim povodom ići i u Izrael, koji mi je, uz Japan, zemlja najizazovnija po mističnosti.

Na izložbi koja je u četvrtak otvorena u Galeriji RTS, povodom 70 godina Fakulteta primenjenih umetnosti, našlo se i jedno Vukićevićevo delo.

- Zahvaljujući tom fakultetu i Muzeju primenjenih umetnosti, srpska keramika, u odnosu na sve zemlje u okruženju, stvarno dominira - tvrdi sagovornik. - To je činjenica i to se vidi na raznim izložbama. Rad sa studentima me je primorao da proširim svoja shvatanja keramike i da se unesem u poseban svet svakog od njih. Trudim se da iz njih izvučem ono što im je karakteristično, čega možda i nisu svesni.

Interesovanje mladih za keramiku je jedno vreme, kako objašnjava, opalo, jer su se više interesovali za nešto što može da se radi kompjuterom, industrijski ili grafički dizajn:

- Keramika je fizički dosta težak, čak i prljav posao. U nju treba ulagati - u peć, u točkove, u opremu... Potreban vam je i prostor. Jedno vreme su i u svetu zatvarali odseke za keramiku, pa čak i u Beču, gde su ga sada ponovo otvorili. Ali se porcelan, a naročito porcelanska skulptura, vraćaju u fokus - zaključuje Velimir Velja Vukićević.

TRI GENERACIJE

UMETNIK je ime nasledio od dede Velimira, srpskog političara i predsednika vlade Kraljevine Jugoslavije, u burnom periodu kada je ubijen Stjepan Radić, što je verovatno uticalo na njegovu smrt "od srčane kapi". I kuću u kojoj živi i radi sazidao je deda (prema projektu arhitekte Zarije Markovića iz 1921. godine), a proglašena je spomenikom kulture.

- Od tate, koji je isto bio keramičar, nasledio sam dosta radova, ali i peć, a za prostor sam morao da se izborim, premeštanjem kujne - priča izdanak treće generacije ove ugledne porodice.

KUTIJE NA CARINI

- NOSILI smo, pre godinu dana, nas nekoliko keramičara iz Beograda, radove na jednu izložbu u Japan. U povratku su koferi bili prazni pa smo u njih stavili porcelan. A jednom kada sam bio tamo poklonili su mi porcelan koji sam spakovao u kutije i poslao kući. Na carini me gledaju, misle: "Lud čovek". Ja im kažem da sam profesor Univerziteta, da ih odobrovoljim, a oni meni: "Samo da vas ne uhvatimo da to preprodajete po ulici" - ispričao nam je umetnik.