Miroslav Toholj: Stoleće egzodusa i zbegova

IDUĆE godine navršavaju se četiri decenije otkako je Miroslav Toholj objavio svoj književni prvenac "To sniva lamparija", i, kako kaže, prema toj knjizi počinjao je i završavao pretežan deo kasnijih književnih poslova. Ta knjiga ga je na svoj način uvodila u kasnija dela, u lične krize i fascinacije, vodila ka prijateljima i odmicala od ljudi koji su mogli da ga osporavaju. Odvela ga je i do članstva u Akademiji nauka i umetnosti Republike Srpske. Književni jubilej odlučio je, kako i priliči, da obeleži novim delom. "Kamen pomazanja i druge priče" dugo sazreva u njegovoj radionici.

- Mogao sam, naravno, da je objavim i lane, i ove godine, ali gde ja to žurim - kaže Toholj, za "Novosti". - Objavljivanje neke knjige ne rešava nijedan moj problem, pa zašto da sebe lišavam zadovoljstva kakvo imaju ljudi koji žive od svojih neispričanih snova? Sve priče u knjizi, dakle, tiču se egzodusa sa kojim je počelo i završilo se stoleće. A dvadeseti vek je vek egzodusa i zbegova. Početkom veka nekoliko boljševičkih konjičkih bataljona razvejalo je milione ruskih građana na sve strane sveta. Šaka ozloglašenog islamističkog jada, na početku 21. veka, rasteruje po belom svetu narod od Avganistana do Afrike. Nekoliko gardijskih brigada "branitelja" u leto 1995. pokrenulo je više od dve stotine hiljada Srba iz Hrvatske. Pred srpskim četama u Bosni bežala su cela sela iz kojih su prethodno pobegli Srbi. Izručenje srpskog predsednika Slobodana Miloševića tuđinskom sudu, u kojem je smaknut, jedna je od deset priča u "Kamenu pomazanja".

* Kako doživljavate čin književnog stvaranja?

- Kao način da spasem dušu.

* O novom vremenu imate dosta da kažete i sa pozicije pisca, i izdavača, i političara. Hoće li se nešto od toga naći i u knjizi?

- Politika je odavno iza mene, ako je to čime sam se bavio uopšte bila politika. Privatno izdavaštvo takođe. Ali sve su to srodne strane iste ličnosti koja sebe doživljava kao pisca koji se pita kako to da se srpska literatura nije pozabavila temom preljube na srpskim i crnogorskim dvorovima, čak i pošto su novine o tome naširoko izveštavale. Kralj Aleksandar Karađorđević u jednom času je inicirao skupštinsku aferu s namerom da koncesije na zlatne rudnike u Srbiji proda jednom belgijskom grofu, koga naziva svojim rođakom, a on je u stvari najpre ljubavnik, a potom i muž Natalije Konstantinović, udovice sina crnogorskog kralja Nikole, kneza Mirka, vojvode Zete i Grahova. Pa to su, dakle, antički tragične i u isto vreme komične stvari. Ili slučaj Muhameda Mehmedbašića, jednog od sarajevskih atentatora, kome je pošlo za rukom da prebegne u srpsku vojsku, da bi mu ta ista vojska u Solunu, zajedno sa Apisom, sudila podsmevajući se njegovom zaklinjanju u din (veru) i Kuran. Jednu priču posvetio sam sukobu između Krleže i Crnjanskog i njihovoj tuči u hotelu "Moskva" u Beogradu. List "Politika", u kom je štampana vest o njegovom streljanju, velikom srpskom piscu Grigoriju Božoviću doneli su u zatvor uoči Božića 1945, a optužnicu su pisali takođe pisci koji ga nisu voleli, poput Krleže i Elija Fincija. I tako redom, do naših dana.

Pročitajte još - Miroslav Toholj: Žena je junak svakog života

* Koji bi događaj bio pogodan za stvaranje velikog srpskog romana 21. veka?

- Pa, recimo, dvadeseti vek na Kosovu i Metohiji, "šiptarska etnogeneza", jezici, Srpkinje u crnini kojima otimaju kravu i tele, kojima ruše grobove dece i predaka, svetska rasprodaja Srba u delovima, britanska avijacija i osiromašeni uranijum, pukovnik Nik Dučić. Eto vam cele biblioteke!

Pročitajte još - Miljenko Jergović: Živimo od fantomskih sećanja

* Neki pisci, izgleda, vrlo su zgodni za međunacionalna prepucavanja. Vidite li sebe među njima?

- Da, vidim. I to su moji "zemaljski dugovi". Eto, na primer, romani pisaca rođenih u Bosni i Hercegovini verovatno neće izaći u ediciji "Sto slovenskih romana" sve dok srpski žiri ne odustane od predloga romana Kapora i Toholja, ili dok onaj drugi žiri ne prihvati takav predlog. Politička korektnost toliko je obuzela um i dušu današnjih javnih poslenika na bivšem jugoslovenskom prostoru da to čak prevazilazi "dozvoljenu meru kukavičluka".

* Bili ste svedok i učesnik događaja za koje mnogi smatraju da su obeležile prelom epohe, da li vam iz današnje perspektive izgleda da ste uspeli da odbranite srpske nacionalne interese?

- Jedna od etapa u odbrani nacionalnih interesa bez sumnje je uspešno okončana. Nikada se više stvari ne mogu vratiti na svoj početak. Moja generacija Srba u Bosni, za razliku od generacije mojih roditelja, mirnih i trpeljivih seljaka, zavredela je prolaznu ocenu. Suštinska obaveza novih nacionalnih radnika jeste da tačno i blagovremeno predvide i trenutak i sredstva i prilike koje nalaže naredna etapa osvajanja slobode. Po mom shvatanju, ona je već tu, ali o tome bismo mogli razgovarati nekog narednog puta.

* Radovan Karadžić je u Hagu...

- Jeste, ali Karadžić i tamo deluje i piše, i nije jedini koji je delovao i pisao u zatvorskim okolnostima. Pre koju godinu poslao mi je rukopis "Mermerne istine o Bosni", objavio sam ga sa novosadskom "Pravoslavnom reči" i ceo tiraž nestao je za samo mesec ili dva. Teološki gledano, zatvorska pozicija je veoma privilegovana, zato su sužnji prioritetna kategorija za koju se hrišćani mole ne ulazeći u prirodu njihovih prekršaja. I videćete, vratiće se Karadžić među nas pre nego što to iko može pretpostaviti.

* Da li je sloga kod Srba deficitarno stanje?

- Verujem da nije. Takav utisak, međutim, grade ljudi koji žive od popularizacije "utiska o srpskoj neslozi". To je ona gramatički monstruozna fraza: "Širi dalje!" Drugim rečima, o neslozi kod Srba nije se toliko govorilo onomad, dok je zbir različitih političkih manjina vladao državom u ime suštinske većine, koliko danas kada se upravljanje Srbijom oslanja na čak natpolovičnu većinu.

* Kako gledate na ovaj neoliberalizam i kapitalizam u kojem živimo i kako se on, po vašem mišljenju, odražava na umetnost?

- Svaki socijalni trend, po prirodi stvari, pomeri malo u stranu i pomrsi umetničke tokove. Ali pošto verujem da je umetnost podalje od socijalne stvarnosti, da je reč o svojstvu duhovne i intelektualne elite, onda taj odnos i ne doživljavam kao problematičan. Zašto da se sekiram što današnji tajkuni, nova socijalna elita, čita malo ili nimalo. Moji čitaoci su ili s onu stranu ovoga sveta, ili negde u budućnosti. Ove današnje s kojima delim shvatanja o etici i estetici smatram duhovnim srodnicima. Svaki umetnik će jednoga dana imati sve što mu je potrebno, jer umetniku i ne pripada ništa, pa zašto da se gura sa onima koji pogrešno veruju da im pripada sve.

* Da li ste zadovoljni trenutnom situacijom u kojoj se nalazi kultura? Šta biste izdvojili kao osnovni problem?

- Kad god se kakav stvaralac "obruši" na kulturnu politiku ili na stanje u kulturi, za mene je to znak da tu postoji veliki problem. Ne u kulturnoj politici, već u stvaraocu. Nekada su državnim novcem na strane jezike prevođene pojedine od Andrićevih, Ćopićevih, Davičovih i Lalićevih knjiga, od pre koju deceniju, državni novac se troši na prevođenje dela pisaca koji nisu primećeni ni kod nas. Ili, zar bi ijedan državni dinar trebalo trošiti na filmove koji ne govore ni o čemu, na tolike kulturne "parade ponosa"? Te stvari valja očajno pojednostaviti, da bih ih shvatio.