Ilija Šoškić: Uvek na horizontu levice

ODMALENA sam bio nemirnog duha. Sećam se koliko sam samo batina dobijao zato što sam kao dete, ugarcima švrljao po zidovima. Taj duh me je polako, polako doveo do umetnosti - priča, za “Novosti”, Ilija Šoškić (84), umetnik čiju veliku retrospektivu “Akcione forme”, zajednički priređuju Muzej savremene umetnosti i Muzej savremene umetnosti Vojvodine. Novosadska postavka biće otvorena u petak, a beogradska u subotu u 13 časova.

Stvaralački nemir je Šoškića (u mladosti atletskog reprezentativca Jugoslavije, čiji rekord u bacanju kladiva je i danas na snazi u Crnoj Gori), sedamdesetih godina doveo prvo u “crvenu Bolonju”, a potom u epicentar svetske avangarde, rimsku galeriju “Atiko”, gde je izlagao uz Janisa Kunelisa, Luiđija Ontanija, Mikelanđela Pistoleta, stvarao istoriju konceptualne umetnosti, ali i za istoriju zabeležio fotografije mesta na kom je ubijen njegov komšija i uzor, čuveni italijanski reditelj Pjer Paolo Pazolini, samo devet sati posle zločina...

Nemir ga ne napušta ni danas, iako je svoj čuveni motor zamenio biciklom, koji vozi i posle saobraćajnog incidenta, zbog koga je morao i na operaciju. U Beograd, iz koga je, pre pet decenija krenuo u svet, vraća se, kaže, sa mnogo emocija.

- Ostao sam vezan za Beograd, mada nemam neki svoj grad - priča Šoškić, koji je bio i ostao jugoslovenski umetnik. - Rođen sam u Metohiji, na Kosmetu, u Dečanima, gde sam i kršten, ali tamo više ne mogu da stignem. U Rimu sam proveo 50 godina, a za mene su posebni i Bolonja i Dubrovnik, dok sa Crnom Gorom nemam mnogo veze, sem što su mi roditelji odatle i što sam odrastao u Baru, posle rata, kada smo tamo bili izbeglice. Posle umetničke škole u Herceg Novom, tako sam se kao ptica koja leti, pa negde stane, na nekom stablu, našao u Beogradu.

* Ovde ste upisali Akademiju...

- Nikada nisam imao stipendiju, pa je moja ekonomska egzistencija bila jako upitna, a imao sam smisla za sport, pa me je kao prvaka Jugoslavije, ovde dočekala Crvena zvezda. Položio sam i prijemni na Akademiji, ali sam zbog obaveza u sportu imao i problema. Moj profesor Vozarević mi je zamerao što ujutru odlazim na treninge, dok mu nisam objasnio da od toga živim.

* Pored Crvene zvezde, u Beogradu vas je dočekao i “Crveni univerzitet”?

- Tad su se odlučivale stvari, odatle je sve krenulo. Našao sam se tih sedam dana na Filozofskom fakultetu. Krenuo sam sa pesnikom Jašom Grobarovim iz “Znaka pitanja”. Na ulazu, Jaša je već bio pijan, a ja pitam: “Možemo li da uđemo?” Kažu mi: “Samo vi uđite, ali nećete izaći.” I uđosmo na “Crveni univerzitet”.

* I nikada do sada niste izašli iz levičarskog koncepta?

- To je jedina intelektualna ljudska aktivnost koja ima neku perspektivu i horizont. Desnica i kapitalizam to nemaju, jer ostaju robovi novca i eksploatacije. Moja levica se vezuje i za Ajnštajna i Rasela, a ako idemo dalje u istoriju, dolazimo do Grčke i Parmenida. Filozofi su bili slobodni ljudi, ali kako? Pa, ništa nisu imali.

* Sa “Crvenog univerziteta” uputili ste se u svet?

- Prvi put se tada nešto događalo u Jugoslaviji, što nije sa deset godina zakašnjenja pokupljeno sa Zapada. Bilo je čudo kako se ista stvar dešavala čitavoj generaciji svuda u svetu. Zato sam se odlučio da otputujem, prvo sam mislio u Pariz, ali sam se zaustavio u Bolonji. Odmah sam otkrio “arte povere”, odlazio na izložbe, pratio literaturu. Tada je Italija bila jako važna u umetnosti, danas nije. Faktični sam se našao u centru tamošnje scene, izlagao u galeriji “Dijamanti”.

PROČITAJTE JOŠ - Moj prijatelj Pazolini

* Kako kao autentični levičar gledate na to što se danas, na prostoru bivše Jugoslavije, sve rasprodaje, što radnici više nemaju nikakva prava?

- Ja i moji prijatelji iz italijanske ekstremne levice, kao što su Orestes Kalcone, ili Toni Negri, to smo i očekivali. Odlučili smo da, tu našu “liniju”, koja se zvala Autonomija, samoukinemo 1978. kada se sve oko nas pretvorilo u suprotnost šezdeset osme. Cilj raspuštanja bio je da prepustimo da buržoazija pokaže ono što jeste. Našim političkim teorijama se nije verovalo, a sada su se obistinile. To važi za ceo svet, pa i Jugoslaviju. Sada to imaju, taj novi svetski poredak. Ušli smo kao u neki demokratski kapitalizam, što je apsurdni pojam. To je takozvana tranzitna situacija, što nije ništa drugo nego polje kriminala. A radnička klasa, gde je? Kada to sindikati izaze na protest? Izlaze na glasanje, a za koga glasaju? Često sebi kažem da narod ima to što zaslužuje, jer ne ume da iskoristi mogućnost da glasa svake četiri godine. I koga izaberu - iste. Boje se da ne bude gore, što je jedna tragikomična situacija.

* Ta 1978. bila je i za vas lično neki prelomni momenat?

- Mi koji smo pripadali konceptualnoj umetnosti, bili smo vezani za marksizam, a Amerikanci su to hteli da uguše i to novcem. Pojavili su se neki art-dileri sa punim tašnama para. Počeli su da kupuju dela konceptualnih umetnika i plaćali ogromne svote onima koji su na to pristajali. Samo nas trojica, od tridesetak umetnika koji su se oko galerije “Atiko” i drugih, bavili avangardnim, konceptualnim stvarima, smo to odbili. Odbačeni smo na sporedni kolosek, a ovi drugi su postali milijarderi preko noći. Vratio sam se tada u Jugoslaviju, radio ovde u SKC-u, ali i sreo Dragicu (suprugu novinarku i filozofa, rođenu Dubrovčanku, prim M.K.).

* Tada se pojavio i motor, kao neki vaš zaštitni znak...

- Taj period nazvao sam uzdržanošću, jer nisam želeo ni o čemu da mislim, što sam mogao samo vozeći motor... Posle tri godine, u Dubrovniku su me pronašli predstavnici “Fluksusa” i doveli me u Berlin da učestvujem na njihovoj poslednjoj izložbi. Vratio sam se umetnosti, ali bez politike i ideologije. Proučavao sam matematiku, fiziku, metafiziku, kvantne teorije i počeo da povezujem stvari i ponovo osećam energiju. Jedan od onih umetnika koji je postao milijarder, od hiljadu kvadrata svoga studija u Rimu, ustupio mi je 60. Borio sam se za opstanak. Nisam želeo ni marketing, ni politiku i razmišljao sam kome da adresiram svoju umetnost. Okrenuo sam se aristokratiji, pa smo porodica i ja mogli da preživljavamo zahvaljujući kolekcionarima iz tog sveta. Dve princeze, jedna iz Milana, a jedna iz Rima, će doći ovde na otvaranje.

PROČITAJTE JOŠ - IZLOŽBA ILIJE ŠOŠKIĆA: Pucanj gerilca koji se još čuje

* Šta ste dobili od toga što ste odoleli novcu i glamuru?

- Ostao sam slobodan u kreativnom smislu. Radim šta mi dođe na pamet, beležim, pišem. Nikoga ne slušam, niko ne može da mi naručuje. Ne mogu da živim od izložbi. Da sam mladi umetnik imao bih neke snove i apstrakcije u glavi. Ne bavim se budućnošću, a prošlosti ne volim da se sećam. Živim od dana do dana, koliko me drže zdravlje i snaga. Idemo dalje... Iduće godine imam izložbu u Rimu, i to u mojoj galeriji “Atiko”.

* Tamo gde je odjeknuo čuveni pucanj...

- Amerikanci stalno traže da ja to ponovo izvedem, a ja to odbijam. Te 1975. je to u “Atiku”, na tom mestu imalo smisla, a ja reprodukcije ne radim. Kao i mnoge druge stvari. Meni se novac nudi, ali ne mogu da prodam to što oni traže.

MLADI NEMAJU SNAGU

KONCEPTUALNA umetnost je odigrala ogromnu ulogu šezdesetih i sedamdesetih, jer je uspostavila nešto novo, suprotno hedonizmu, lepoti. U središte je stavila ideju. Sada postoji ta postkonceptuala, a mi koji smo još živi i još radimo, pokušavamo da zadržimo njen ferment, mentalnu čistoću i jasnoću. Mozak, glavu, ideje, znanje pokušavamo da prenesemo na mlade, ali oni nemaju snagu, nažalost. Oni ne vide horizont, statični su u svojim nišama, malim grupama, nema pokreta. Oni su gubitnici i kao da se time hvale.