Slobodan Šnajder: Srba nema u predstavi, Zagreb ih je zbrisao

DOŽIVEO sam Beograd koji ni neke mlađe generacije rođene ovde ne poznaju, i mogu opisati milion stvari koje su nestale. Imao sam samo petnaest godina kad sam prvi put “zapalio” u voz za Beograd, i počeo da obilazim teatre. Nisam imao para, spavao sam u Crvenom krstu sa jedno sto ljudi. Sada spavam u hotelu, ali putujem bar tri sata duže nego onda, i morao bih da napišem te svoje beogradske priče, kad sam već u fazi memoara, kaže Slobodan Šnajder, za “Novosti”.

Jedan od najznačajnijih jugoslovenskih i hrvatskih dramskih pisaca i publicista, stigao je ovog puta u Beograd kao gost “Krokodilovog centra za savremenu književnost”, gde je upriličeno veče o njegovom “liku i delu”. Ali, razlog njegovog dolaska, kako nam objašnjava, mnogo je važniji - u toku su preliminarni razgovori sa Jugoslovenskim dramskim pozorištem za praizvedbu njegove nove drame, nastavka kultnog “Hrvatskog Fausta”.

* Već 37 godina “Hrvatski Faust” je politički i teatarski prognan u vašoj domovini, a njegova inscenacija u JDP iz 1982. smatra se jednom od najboljih u istoriji ove kuće...

- Vraćam se na “mesto zločina”, iz dva razloga. Prvi je, naravno, taj sjajni “Hrvatski Faust” u režiji Slobodana Unkovskog, ali i nešto možda isto tako važno - JDP i ja smo savremenici, mi smo generacija. Taj teatar koji se još uvek zove kako se oduvek zvao rođen je kad i ja, i možda se zbog toga dobro razumemo. Ali, nemojmo zaboraviti da je od mog prvog “Fausta” na toj sceni prošlo trideset šest godina, ceo jedan život.

* Prvi deo vaše drame bazira se na postavljanju Geteovog “Fausta” 1942. na sceni HNK u Zagrebu, kojim je upravljao ustaški intendant Dušan Žanko. Šta je sa drugim delom?

- Drugi deo “Hrvatskog Fausta” mnogo se više oslanja na drugi deo Geteovog “Fausta”, delo koje, kao što je poznato, predstavlja filozofsku, političku i kulturološku analizu i srž jednog doba, i uopšte nije zamišljeno da se igra na sceni. Drugi deo moje drame je čak dobrim delom pisan u stihu i teže će se pratiti, a vreme dešavanja je današnje - sve ono što je preko nas prešlo u proteklih gotovo pedeset godina. Ako je prvi deo “Hrvatskog Fausta” stao na 1945, sa još malo indicija o životu Vjekoslava Afrića kasnije, uvodna scena u nastavku drame su rane devedesete godine.

* Ko “nasleđuje” literarizovani lik filmskog reditelja Vjekoslava Afrića, koji je glumac u prvom delu drame?

- Miroslav Krleža, jer kada kažete “Hrvatski Faust”, u našoj kulturnoj ponudi, to može biti samo jedan pisac, ne može biti glumac, makar se on zvao i Vjekoslav Afrić, koji je iz ustaša pobegao u partizane. I ako već moram nešto da ispričam o drugom delu “Hrvatskog Fausta”, to je drama o osveti poražene utopije.

* “Hrvatski Faust” je jedini komad u kojem HNK takođe “igra” glavnu ulogu. Ko je u nastavku drame njegov intendant?

- To je opet Dušan Žanko, kao i 1942. godine, a HNK “igra” ulogu i u drugom delu drame. Ona se bavi i hrvatskim nacionalizmom, Srba u “Hrvatskom Faustu” gotovo i nema, pominju se na nekim mestima, ali oni su ionako zbrisani iz Hrvatske, nema ih. I prvi i drugi deo moje drame je hrvatska unutrašnja debata, to što ona nikada javno nije dopuštena nije moj problem, to je moja muka. Mi ne možemo sada reći da se ono što se dogodilo nije dogodilo. “Hrvatski Faust” je sinteza svega što smo preživeli, mislim da neće biti onako frenetičnih aplauza, ako zaživi na sceni, kao na prvom “Faustu”. Ali će se u Beogradu, nadam se, odigrati u sledećih godinu dana, a u Hrvatskoj neće nikada.

* Koliko vas uznemirava činjenica što je “Hrvatski Faust” aktuelniji danas, nego u vreme kada ste ga napisali?

- Napisan je davne 1981, i imao je nesreću što se ta priča dogodila u zbilji. Mnogo bih više voleo da smo “Hrvatskog Fausta” mogli zakopati, da smo javno rekli to se zaista dogodilo u doba NDH, i mi smo veliki narod koji se na taj način razračunava sa prošlošću. Ali, to se nije desilo ni tada, “Hrvatski Faust” je prećutan, a neće se desiti ni danas, i to je ono što je užasno i što uznemirava.

* Govorili ste da ste deo one krležijanske levice, raspršene, usamljene, ogorčene. Gde je ona danas?

- Uvek je postojala manjina koja je bila u “otporu bez šansi”, i ipak nalazila načina da podigne glas, bez obzira na prepreke. Naravno, neki su umetnici uvek bili bliži kralju, dvoru, pa su se i dvorske lude mogle jeftinije nabaviti, pogotovu su danas pojeftinile. Postoje čitave “nomenklature” koje odrađuju stvari za države, neki ljudi koji čitaju sa usana vlasti. Vlast čak i ne mora reći da se nešto ili neko zabranjuje, ali će oni sami “odraditi” taj posao. Cenzura je manje strašna od samocenzure, jer cenzura samo radi svoj posao za veliki novac, za veliki kriminal, za sigurnosna pitanja višeg ranga.

NIJE MORALO TAKO BITI

* DA li smo mi na ovim prostorima naučili nešto od istorije?

- Istorija nikada nikoga ni u čemu nije poučila. A to je čudno, jer se svi nacionalisti pozivaju na istoriju, svi sebe smatraju reinkarnacijama prošlih herojskih sudbina i baštinicima velikih dela. U drugom delu “Fausta” pokušao sam da prikažem celinu devedesetih godina, kroz pitanje zašto je bilo tako, a u smislu čuvene rečenice Koče Popovića: “Nije moralo tako biti.” To je vrlo važna rečenica, a on je bio vrlo važan čovek, i mislim da se ovom komadu niko neće mnogo radovati.