POZORIŠNA KRITIKA: Užasno i divno

DVA nespojiva pojma iz naslova spojio je još Stanislavski, u svom "Sistemu", koji slavi emociju u dramskoj umetnosti. "Le bale se d la be", sa muzikom Fabricija Kasola, i u koreografiji Alena Platela, po motivima Mocartovog "Rekvijema", stvara muzičko-scensko delo o poslednjim satima života gospođe L. (autori tvrde da je porodica autorizovala ovaj čin) - na ogromnom ekranu, gledamo sat i po lice žene koja pred nama umire (!).

Zasitivši se "mimezisa", podražavanja, svih strasti, posredovanih implicitnom dramskom umetnošću, dve i po hiljade godina starim upinjanjima da se kroz dramu doživi, uživljavanjem i pročišćavanjem strahova, katarza - pozorište je, na 52. Bitefu, prešlo na "overdoz" strave otupelim pozorišnim čulima, na stvarno umiranje na sceni, dok traje performans.

Pročitajte još: POZORIŠNA KRITIKA: Sva čuda, osim reforme

Ako je razlog za mučno umiranje, koje je gledalac prisiljen da proživljava, Mocartova misa, koju izvode čudesni muzičari, uz zvuke Afrike i koreografiju na simboličnim grobovima, po kojima gipko, pevajući i svirajući, igraju, u posmatraču se javlja prirodni otpor - opelo je, ipak, na redu posle biološke smrti, a ne za vreme života, ma kako on, po rečima autora, bio pri kraju. Ako se pozorišni čin dešava "sada i ovde", mi, dok slušamo Mocartovu specifično obrađenu muziku, nebeske glasove božanstvenih muzičara - gledamo lice žene na kojem se ne vidi ni da pati, ni da odlazi, a opelo traje... Kada se odlazak, dogodi, to je pokazano samo anđeoskim krilima, koja "prelete" preko ekrana. I tada bi tek, valjda, došlo vreme za opelo.

"Crno opelo za beli svet", kako je, u selekciji 52. Bitefa, najavljen "Rekvijem za L.", ne samo što je nasilna, nego i krajnje neukusna metafora. Ma kako da je puna sala Sava centra aplauzima pozdravila neverovatne muzičare, gotovo sve iz Afrike, jer je taj segment Kasolove i Platelove predstave bio fascinantan, aplaudiralo se životu, dakle, sigurno je da niko od nas nije izašao iz sale bez knedle u grlu. Nažalost, ne zbog umetničkog uzbuđenja, već zbog asocijacije na odlazak naših najbližih, pa i gospođe L., čiji smo samrtni grč gledali na ekranu dugo, dugo, dok su se najmiliji opraštali od nje.

Pročitajte još: POZORIŠNA KRITIKA: Na putu u večnost

Reakcija na stvarnu smrt ljudskog bića teško da može da bude umetnički doživljaj, uprkos nebeskoj muzici i izvrsnim izvođačima. I u kakvoj li je to vezi sa "novim desničarskim pokretima i autoritarnim režimima u Evropi", o kojima, u kontekstu, ove predstave piše selektor?! Šta li je sledeće?