POZORIŠNA KRITIKA: Subverzivna muzička partitura Evrope

U JEZIKU nije samo duh nacije, nego i ritam kojim to društvo živi, koji diktira lavirint misli, ideja, stanja i statusa, do besmisla. Tako, na primer, pri kraju "Svite br. 3 Evropa" Žorisa Lakosta, do savršenstva spretni izvođači Bjanka Januci i Loran Delej, uz muzičku podršku klaviriste (Deni Šuje), od groteskne situacije u grčkom parlamentu, gde zakone izglasava samo troje ljudi, komponuju čitav pozorišni performans, snažan, virtuozan i univerzalan, da, jedini put, svoj glas daje i muzičar! "Drama" raste do joneskovskih apsurdnih verbalnih slapova, vođena muzikom grčkog jezika, čije sinkope vraćaju teatar na njegove osnove, kada se antička drama takođe "pevala", zapravo skandirala.

Svih dvadeset osam tekstova, koje glumci govore, pevaju i izvode na originalnim jezicima, stvarno su izgovoreni, napisani,ili emitovani u realnom životu. Njihova dokumentarnost, prepoznatljivost (u Makluanovom "globalnom medijskom selu") u gledaocu izazivaju odgovor, koji se najbliže može opisati paradoksom - bilo bi smešno da nije tužno! Teška ruka Velikog Brata, diktata moći, kapitala i medijski izvitoperenog blagostanja stoji nad svim, naoko humorističnim numerama, koje dvoje performera Žoris Lakost, autor i reditelj, i Pjer-Iv Mase, kompozitor muzike, transformišu u medije, koji, scenski i muzički, prenose poruku. Da je svemu kraj. Naročito logici i smislu diskursa, koji je naš život.

PROČITAJTE JOŠ - POZORIŠNA KRITIKA: Ritualni aktivizam

Nema dramaturškog reda u ređanju tema, koje ćemo preživeti, kao zamorčići u evropskoj vremenskoj i prostornoj kapsuli, u koju nas, naoko zabavno, smešta Lakost. Oko polovine predstave, gledalac počne pomalo da strepi od tema koje dolaze. Od poruka Ministarstva unutrašnjih poslova, preko influensera, koji imaju iluziju da su važni u prenošenju informacije, koja menja nečiji život, do stvarnog statusa ženskog pitanja, koje je izrekao imam, dečjeg nastupa, koje je klica buduće podčinjenosti diktatu kapitala, verbalno nasilje, sramna uputstva za idiote... Sve je stavljeno u kontekst, koji ga, kao celinu (a onda i pojedinačno) obesmišljava. Kontekst govori protiv razuma: bez čoveka, a sa masom, kojoj se obraća.

Reči, poruke, događaji, iz kojih je ispražnjen smisao, u "Sviti br.3 Evropa" postaju univerzum, u kome se Evropljani osećaju "kod kuće". Zabavan, zamaman kič, u koji mediji transformišu sve čega se dohvate (jer svi tekstovi su nekom "produženom medijskom rukom" stigli do gledaoca/čitaoca/slušaoca, pre nego što su ušli u "Enciklopediju reči"), koji je postao naša svakodnevica i navika, od koje se ne može pobeći, postaje saspens, iz koga, takođe, nema izlaza. Muzički akcenti, pevanje glumaca, zvučni efekti, žanr su koji nema ime. Sve što je "post..." u definiciji, ovde je davno završeno.

Oduševljenje savršenstvom ideje i izvođenja, kao i u životu, i kako se diktira, jače je, na kraju predstave, od zabrinutosti za zdrav razum Evropljana, koji nije više ni u opasnosti. Biće sve dobro, zabavno i lepo... Do kraja.