Neugasli bunt Miće Popovića

VELIKA umetnost uvek je bila moralni akt pre nego što je postala estetski faktor. Ova rečenica Miodraga Miće Popovića (jun 1923 - decembar 1996), slikarskog velikana rođenog pre 95 godina, možda najbolje sažima njegovo ukupno stvaralaštvo i javni angažman, kojim je kroz čitav život tragao za istinom o svojoj savremenosti.

Jubilarnu godinu, njegov legat iz rodne Loznice, obeležio je retrospektivom slika i crteža, održanoj u aprilu u valjevskom studiju "Radovan Trnavac Mića", a kompanija "Atlas grupa" najavila je juče kako namerava da državi i Srpskoj pravoslavnoj crkvi pokloni neka od njegovih atnologijskih dela - "Heksagonalni prostor" (uz slikarev autoportret čine ga studije velikih formata njegovih prijatelja i saboraca za slobodu javne reči, iz Simine 9a: Borislava Mihajlovića Mihiza, Lazara Trifunovića, Antonija Isakovića, Živorada Stojkovića i Dobrice Ćosića), portret profesora Mihajla Đurića, i čuvenu kompoziciju "1. maj 1986. ili Raspeće Đorđa Martinovića".

Osnovnu školu i gimnaziju Popović je završio u Beogradu, gde je posle rata (logora, prisilnog rada, mobilizacije, ratovanja na frontu, prijema u KPJ i isključenja iz nje) upisao Akademiju likovnih umetnosti u klasi Ivana Tabakovića. Ubrzo je postao treći član studentske "sobe bez vrata", koju su delili Mihiz i Vojislav Đurić, na čuvenoj adresi slobodoumnih, ili u, kako su je neki zvali, "kući jeresi".

- U Siminoj 9a nije bilo rezigniranih, već očajnih, ogorčenih, neumoljivih... Večerima smo se gušali u konstatovanjima, dok ne iskrsne neka prava reč kao otvoreni prozor. Sastajali smo se svako veče, kao na kakvom dežurstvu gde se po čitave noći ostaje otvorenih očiju da nešto ne propustimo, da se ne počnemo privikavati na očiglednost privida. Svi smo tražili kako da izađemo iz kože u kojoj nam je, kao savremenicima bivalo ne samo tesno, već i ponižavajuće da živimo - zapisao je kasnije u delu "Odgovor Miće Popovića".

Vera, Mića i Dobrica Ćosić

I svoj umetnički bunt pokazao je veoma rano, kada je sa Batom Mihailovićem, Petrom Omčikusom, Miletom Andrejevićem, Ljubinkom Jovanović, Kosarom Boškan i Verom Božičković (s njom će se kasnije oženiti i dobiti sina Jovana) u Zadru 1947. osnovao prvu umetničku komunu u posleratnoj Jugoslaviji - čuvenu "Zadarsku grupu". Bili su izbačeni sa Akademije, a svima je kasnije dozvoljeno da nastave studije slikarstva, osim Popoviću. To ga nije pokolebalo da delima i intelektualnim angažmanom nastavi hrabro da istražuje kako samu likovnost (od enformela do "slikarstva prizora"), tako i anomalije društva, u čemu ga nisu sprečile ni zabrane izložbi. I njegovo poslednje javno obraćanje bilo je upućeno pobunjenim studentima, pre nego što nas je napustio u decembru 1996. godine.

Portret profesora Mihajla Đurića

OBARAO REKORDE

Kultna predstava "Čekajući Godoa", koja je svoj život nastavila kao prvi komad na repertoaru Ateljea 212, tada "nastanjenog" u zgradi "Borbe", premijerno je izvedena u ateljeu Miće Popovića na Starom sajmištu. Šest njegovih igranih filmova, od kojih su "Čovek iz hrastove šume" i "Delije" bili "bunkerisani", pripada legendarnom crnom talasu jugoslovenske kinematografije. Potpisao je jednu pozorišnu režiju ("Viktor ili deca na vlasti", Atelje 212), mnoštvo scenografija, kostimografija, ilustracija, eseja... Njegova retrospektiva u Galeriji SANU 1982. oborila je sve rekorde, videlo ju je pola miliona ljudi.