Novi varvari ne mogu srušiti temelje poezije

U književnost je, kako to obično biva, ušao kao pesnik još sedamdesetih godina prošlog veka i do sada objavio petnaestak zbirki. Uporedo, Dragan Lakićević (1954) se oglašavao i veoma čitanim romanima, knjigama priča, delima za decu, tekstovima o srpskoj narodnoj književnosti, antologijskim izborima i za tako bogat i raznovrstan opus dobio pregršt nagrada.

Najnovije priznanje, nagrada "Branko Ćopić", nedavno mu je uručena za pesničku knjigu "Pesme za jednog čitaoca", u izdanju "Partenona".

* U tematskom smislu, u nagrađenoj knjizi, najviše promišljate o poeziji samoj i jednu pesmu završavate stihom "Sve će nestati. Neće poezija." Otkud takvo uverenje?

Poezija je jedan od izraza naše osetljivosti. "Pesme za jednog čitaoca" su ti izrazi osetljivosti - na izazove i fenomene života i smrti, pa i poezije same. U odnos prema svetu spada i odnos prema poeziji. Poezija je važna opsesija pesnika. Doživljaj ima i poetski oblik. U poetskom obliku, doživljaj postaje univerzalan - može ga usvojiti svako... Poezija najbolje svedoči i o pojedinačnom postojanju i o civilizaciji. Pesma je nepropadljiva. Vidimo da se drevni hramovi mogu rušiti i ruše ih sve noviji varvari svakog dana. Poezija se ne može srušiti - svedočiće i o helenskom svetu i o Jefimiji i o Vuku Mandušiću. I o nama, kakvi smo god.

* Kao toponim, u vašim stihovima se najviše pominje Topčider. Napisali ste i roman "Robin Hud iz Topčiderske šume". Šta je to što vas vraća ovom kraju Beograda?

Postoji poezija koja je sva u jeziku, ili sva u mislima. Mojoj poeziji, pak, potrebni su okviri - likovni pre nego geografski ili istorijski. U mom zrelom dobu to je Beograd, svako njegovo drvo, pre svega Topčider - on je odabrao mene koliko i ja njega. Topčider, kao stanište prirode i duha u isti mah, zna neke moje, ja neke njegove tajne. U njemu treperi istorija, ali i stari hrastovi i platani koji meni liče na velike srpske pesnike i pretke, sagovornike... Međutim, svake godine sruši se po neko značajno stablo, i nemoguće ga je nadoknaditi. I Topčider se smanjuje i ugrožava, napadnut sa svih strana, kao i sve naše vrednosti. Na moj unutrašnji svet sve to ima uticaja.

*Nedavno je predstavljena knjiga "Misli vladike Nikolaja" koju ste priredili. Prethodno, načinili ste izbore sentenci iz dela Šekspira, Homera, Dostojevskog...

Svako veliko delo ima svoje misli, iskaze koji se mogu "izvaditi" iz konteksta i nezavisno od dela govoriti neku istinu ili pravilo o pojmovima o kojima čovek misli otkako misli: o Bogu, životu, smrti, ljubavi, prijateljstvu, hrabrosti, ratu, miru, slobodi, moralu i mnogo toga još. Čitajući, u ono vreme, novi prevod Šekspirove "Bogojavljenske noći" - Milovana Danojlića, te su mi se misli same ponudile. Počeo sam da ih tražim i izdvajam - iz Šekspirovih komada, redom. Nauživao sam se, čitajući na taj način. A potraga za mislima isto je vrsta tumačenja velikog pisca... Knjige vladike Nikolaja čine veliku riznicu misli i mudrosti.

* Celokupno vaše stvaralaštvo duboko je ukorenjeno u našoj tradiciji i prošlosti?

Svako je došao odnekle - ja sam iz srpske tradicije, pre svega književne. Ona je moja prirodna sredina i mesto rođenja, ambijent. Ta tradicija je u izboru koji svako gradi prema svom senzibilitetu, veliki kapital - duhovni, jezički, estetski. Opremljeni njim, mi tananije i dublje živimo u svom dobu i društvu, "spajajući vek sa vekom, i čoveka sa čovekom", kako reče Zmaj. Tradicija nas oblikuje - po njoj se poznajemo i razlikujemo...

* Vaša nagrađena knjiga "Pesme za jednog čitaoca" izašla je prošle godine. Šta vam je sada na redu?

Uskoro iz štampe izlaze "Izabrane pjesme" Branka Ćopića u novom 110. Kolu SKZ, u mom izboru i s mojim predgovorom. To sam radio s velikim zadovoljstvom - Ćopića čitam i pamtim više od pola veka... Ovih dana izlaze moje nove poeme u knjizi "Porodični muzej", pesničke pripovetke koje evociraju nekadašnje likove, plahovite sudbine, doživljaje iz senke prošlosti i podsvesti, srodnike i saputnike, mitska obeležja zavičaja, najviše iz redova dragocenih stabala i predmeta bez kojih se nekad nije moglo živeti, a sada traju samo u muzejima duše i u rečniku imaginacije.

* Na čelu ste izdavačke ustanove, Srpske književne zadruge, koja postoji još od 1892. godine, ali je već godinama na ivici opstanka. U čemu su problemi?

Ja sam samo najstariji službenik i glavni urednik SKZ. Staram se o njoj već 26 godina. Na čelu ove ustanove, prema njenoj tradiciji, nalazi se Upravni odbor od dvadeset članova - akademika, profesora, privrednika, čiji je predsednik Milovan Danojlić, veliki pesnik i prevodilac. Zadruga je zadruga članova - ima svoju skupštinu i Zakon... Zadruga je na ivici opstanka uvek kada je na toj ivici i Srbija... Zadruga nema dugova, ali nema ni sredstava za svoj potpuniji rad, i ostvaruje znatno manje i skromnije nego što je mogla nekad, u boljim uslovima... O problemima smo toliko puta govorili. Hoću da govorimo o vrednostima i uspesima.

* Ohrabruje li vas broj vaših prenumeranata?

SKZ je društvo članova... Od političkih udara sedamdesetih i od potresa devedesetih, poremetio se kontinuitet članstva - neki su ustuknuli, stari osiromašili ili pomrli, novi se sporo i kratkotrajno priključuju... Od osnivanja, Zadrugino članstvo podrazumeva godišnje ulaganje u ediciju Plavo kolo. To do današnjih naraštaja teško dopire... Mediji su nas, ne znam zašto, prilično napustili... Pojam "člana" se izmenio i izvitoperio... Ali u gradu Baru, na moru, Zadruga ima 55 članova, dok u nekim velikim gradovima nema nijednog...

* Šta bi država trebalo najmanje da preduzme da bi Zadruga poslovala bez trzavica?

Znamo da država ima mnogo prečih briga... Za početak, treba da predvidi postojanje i ove - ovakve ustanove, osnovane u prošlosti. Da naše prednosti ne budu otežavajuće okolnosti. Da nam vrati budžetski račun koji nam je ukinula, jer i kad bi htela da pomogne - nema preko čega. Da nam ne traži ko god stigne ime vlasnika i matične brojeve osnivača (Stojana Novakovića, Jovana Jovanovića Zmaja, Batuta...), odnosno da se ponovo osnujemo... Ne postoje dve, ili četiri Srpske književne zadruge koje zaslužuju takav status. Postoji samo jedna - sačuvajte je, ili ne!... Sve to bi moglo da otpočne kada Narodna skupština Republike Srbije usvoji Zakon o izmenama i dopunama Zakona o SKZ, koji se sada, ponovo, nalazi u Skupštini. Na potezu je Skupština... Da li će, posle deset godina truda, uspeti?

* Da li vas brine što je na javnoj sceni sve više moralnog beščašća, primitivizma i agresivnosti?

Kad me to pitate, odmah pomislim da sam stariji čovek, a stariji su ljudi, ponekad s pravom, stroži i nezadovoljniji... Opšti okvir društva omogućio je razmere negativnosti koje pominjete, počev od krize porodice i škole i od globalnih napada na ove svetinje. Pravo javnosti dobilo je svako ponašanje, pa i ono iz vašeg pitanja, pa i ono koje se svakodnevno odigrava među političarima... Iza scene pak u svojim usamljenim zakutcima, daleko od javnosti, mnogi pametni, pošteni i pristojni ljudi žive, rade, brinu svoju brigu i ophode se kako nalažu domaće vaspitanje i opšta kultura... Zato valja čitati Ćopićevu "Ježevu kuću" - na nju se nastavlja lektira za starije razrede.

PROHODNOST "ŠARENIŠA"

* Kako vam izgleda naša aktuelna izdavačka scena? Neki primećuju da prave književne vrednosti ostaju u senci "šareniša"?

U demokratskom društvu svako radi ono što mu priliči. Ja mislim da između prave književnosti i nauke, na jednoj, a "šareniša", kako vi rekoste, na drugoj strani, postoji jasna granica čak i u knjigama sa istom opremom. Problem je samo forma: oblik knjige, jer se, po navici, smatra da sve što je u knjizi ima isti status... Zašto su "šareniš" stavili u knjigu, ne znam, ali nije slučajno... "Šareniš" ima više prohodnosti u medijima, a književne vrednosti nemaju institucije koje bi ih pratile, negovale i osvetljavale. Za to su potrebni književni listovi i časopisi, koji imaju sredstva da plate poštarinu. Kritičare koji neće raditi džabe... Kulturne rubrike su u opadanju i nestajanju...

SAVRŠENSTVO SONETA

* Još jednom ste pokazali da vam je sonet omiljeni način pesničkog izražavanja. U čemu je privlačnost ove, inače veoma zahtevne forme?

Pesnik sebi postavlja najteži zadatak, jer teži savršenstvu. Otud sonet. U vrhunskoj umetnosti važi: sve ili ništa! Uz to, lirska materija, koja ispunjava pesmu, njen jezički i emotivni potencijal, najskladnije se ugrađuje u kompoziciju soneta. O tome svedoče mnogi primeri i pesnici, svetski i srpski, stari i savremeni. U sonetu se vidi ko je majstor, ko nije.

PROHODNOST "ŠARENIŠA"

* Kako vam izgleda naša aktuelna izdavačka scena? Neki primećuju da prave književne vrednosti ostaju u senci "šareniša"?

U demokratskom društvu svako radi ono što mu priliči. Ja mislim da između prave književnosti i nauke, na jednoj, a "šareniša", kako vi rekoste, na drugoj strani, postoji jasna granica čak i u knjigama sa istom opremom. Problem je samo forma: oblik knjige, jer se, po navici, smatra da sve što je u knjizi ima isti status... Zašto su "šareniš" stavili u knjigu, ne znam, ali nije slučajno... "Šareniš" ima više prohodnosti u medijima, a književne vrednosti nemaju institucije koje bi ih pratile, negovale i osvetljavale. Za to su potrebni književni listovi i časopisi, koji imaju sredstva da plate poštarinu. Kritičare koji neće raditi džabe... Kulturne rubrike su u opadanju i nestajanju...