AGONIJA SRPSKE KULTURE: Petnaest godina hoda po mukama Narodnog muzeja u Beogradu

OSAM ministara kulture, tri direktora, dva ambiciozna i propala projekta rekonstrukcije, jedna afera oko neadekvatnog depoa koja je završila na međunarodnoj arbitraži, sve to stalo je u petnaest godina agonije srpske kulture: stalna postavka Narodnog muzeja bila je nedostupna za javnost od 2003. godine. Za generacije koje nisu videle Miroslavljevo jevanđelje, skulpture iz Lepenskog vira, Atenu Partenos, Beogradsku kameju, Teodorin prsten, slike Paje Jovanovića, Uroša Predića, Nadežde Petrović... ovo je nepovratni gubitak.

Pročitajte još: Narodni muzej izvozi kulturu

Razlozi su mnogi - mentalitetska megalomanija, aljkovast i nedostatak kontinuiteta, ali i nikada dokazana korupcija. Šteta je višemilionska, a posledice su katastrofalne. Neki su čak spremni da tako dugo odsustvo najveće riznice nacionalnog blaga iz javnog života proglase i kulturnim genocidom.

Da li je zaista bilo potrebno da na otvaranje zgrade na Trgu republike - stavljene pod ključ iz bezbednosnih razloga zbog prokišnjavanja krova, dotrajalih instalacija, neispravnog alarmnog sistema, vlage - čekamo do 28. juna 2018?

Pročitajte još: FOTO+VIDEO: Zasijao Narodni muzej

- Godinama su ljudi iz profesije ukazivali na sve probleme vezane za delatnost Narodnog muzeja, ali je tek sada došao trenutak kada su političari shvatili da je struka, uslovno rečeno, u jednakoj ravni sa politikom - objašnjava Bojana Borić Brešković, sadašnja direktorka Narodnog muzeja. - Važne odluke za našu kulturu ne bi trebalo da budu samo pitanje politike, jer od njih zavisi razvoj naroda, njegov uspon, kontinuitet državnosti... Kultura je bitan element našeg nacionalnog pamćenja, deo obrazovanja generacija, naročito onih koje nisu bile u prilici da vide našu stalnu postavku.

Slika "Kićenje neveste" Paje Jovanovića Foto M. Anđela

Inicijativa za obnovu naše najstarije muzejske institucije, osnovane 1844. odlukom ministra prosvete Jovana Sterije Popovića, potekla je od premijera Zorana Đinđića. Na njegov predlog, u vreme direktora akademika Nikole Tasića i ministra kulture Branislava Lečića osnovan je Visoki odbor za rekonstrukciju zgrade Narodnog muzeja i održano je donatorsko veče. Prikupljen novac kasnije je "preusmeren" i zbog zastoja radova na Trgu republike završio je na Vračaru, otišao na obnovu Hrama Svetog Save. Na čelu Odbora bio je ministar Lečić, a napravljen je plan rekonstrukcije, obezbeđena budžetska sredstva, naručen projekat i određen rok za završetak radova - do 2008.

Foto Narodni muzej predlog Projekat profesora Milana Rakočevića

Prema prvom idejnom projektu arhitekte, profesora Milana Rakočevića, zgrada na Trgu republike trebalo je da bude spojena sa zdanjem u Ulici Laze Pačua, koju bi država kupila, čime bi se rešio problem manjka prostora. Od kupovine se odustalo, pa je Rakočević promenio projekat kojim je nekadašnje zdanje Hipotekarne banke trebalo da dobije staklenu kupolu. U međuvremenu Đinđić je ubijen, a u novoj vladi na mesto ministra kulture došao je Dragan Kojadinović. Gotovo istovremeno kormilo Narodnog muzeja preuzima dr Tatjana Cvijetičanin.

Teodorin prsten

U oktobru 2004. sa Rakočevićem je potpisan ugovor vredan 188.850 evra, bez PDV-a, koji je sledeće godine aneksom uvećan na 194.350 evra, a rok za otvaranje pomeren na 10. maj 2010. Namera arhitekte bila je da Muzej dobije dodatnih 3.000 kvadrata korisne površine, čime bi izložbeni prostor obuhvatio oko 7.000 kvadrata. U javnosti su se, međutim, već pojavile kritike na račun staklenog krova i na prevelik prostor dat piano baru, kafeteriji, restoranu i čitaonici, ali i na činjenicu da nije bilo raspisivanja javnog konkursa, kao i da nisu jasni kriterijumi po kojima je izabran Rakočević za glavnog projektanta.

Miroslavljevo jevanđelje

Moglo je da se čuje i da ni najveći broj kustosa Narodnog muzeja nije bio konsultovan pri izradi projekta, a njihove kasnije primedbe prilikom prezentacije su odbačene pod izgovorom da se "kustosi ne razumeju u savremena dostignuća muzeologije". Vlada Srbije, ipak, u junu 2006. potpisuje sa Rakočevićem drugi ugovor o izradi glavnog projekta, pružanju usluga glavnog i odgovornog arhitekte i projektnog tima, vredan 668.000 evra, bez PDV-a. Za administratora projekta izabran je konzorcijum "Solomko-Projman" sa kojim Ministarstvo kulture i Narodni muzej 2006. godine potpisuju ugovor u vrednosti od 175.345 evra, bez PDV-a, čija vrednost nakon dva aneksa iznosi 284.409 evra.

Branislav Lečić i Dragan Kojadinović Foto P. Mitić

Troškove rekonstrukcije trebalo je da pokrije novac iz Nacionalnog investicionog plana (NIP). Najavljeno je da će iz NIP-a 50 miliona evra biti uloženo u objekte namenjene kulturi, a da će rekonstrukcija Narodnog muzeja koštati sedam miliona. Nekim kasnijim proračunima došlo se do toga da bi realizacija Rakočevićevog projekta koštala više od 50 miliona evra.

Iste godine zaključen je ugovor između austrijske špediterske firme "Kunsttrans", odnosno njenog beogradskog predstavništva i Narodnog muzeja o iznajmljivanju prostora za smeštaj nacionalnog blaga tokom rekonstrukcije. Priča o rekonstrukciji Narodnog muzeja tada upada u crnu rupu.

Foto Tanjug

DRUŠTVO PRIJATELjA

TOKOM 2006. i 2007. u javnosti su bili sve češći kritički tonovi na ukupan proces rekonstrukcije Narodnog muzeja. Oglašavalo se Društvo prijatelja ove kulturne institucije, ali i pojedinačno muzealci, arhitekte i drugi ugledni intelektualci. Među onima koji su tada, između ostalog, i na stranicama "Novosti" iznosili svoja gledišta bili su Dejan Medaković, Ljubica - Cuca Sokić, Bata Mihailović, Kosta Bradić, Nikola Kusovac, Ljubica Buba Miljković, Katarina Pavlović, Bojan Popović, Đorđe Kadijević, Matija Bećković, dr Đorđe Trifunović, dr Miomir Korać, dr Staša Živković, Marija Jovin...

(Sutra: Od Krnjače do Pariza)