Milena Marković: Prodaja duše u zamenu za večni život

KOMAD pod neobičnim nazivom “Pet života pretužnog Milutina”, premijerno će obeležiti kraj pozorišne sezone u Ateljeu 212: pozorište je tekst naručilo jednoj od naših najboljih dramskih spisateljica, Mileni Marković, a režija je poverena Aleksandri Milavić Dejvis. Ovo je Milenin treći naslov na repertoaru kuće - na sceni Ateljea već su izvedene predstave “Šuma blista” i “Deca radosti”...

* Vaš glavni junak putuje kroz vreme i razne kulturno-istorijske okolnosti, od turskog doba do naših dana. Da li se naš (srpski, balkanski) usud menjao u odnosu na društveni kontekst?

- Drama “Pet života pretužnog Milutina” je nastala po jednom starom motivu koji spada u moje omiljene, motivu Jevrejina lutalice, ili Melmota lutalice, po čoveku koji prodaje dušu u zamenu za večni život, slavu, moć. To je inače vrlo važna priča u literaturi zapadnog sveta, time su se bavili i Gete, i Tomas Man, i Balzak. To su najpoznatija štiva. Želja za moći i napredovanjem i znanjem je jedna od glavnih mana i vrlina zapadne civilizacije. Iz nje su proizašle veličanstvene civilizacijske tekovine i isto tako neverovatni zločini koji se pravdaju opštom emancipatorskom i prosvetiteljskom misijom... Drugi pisci, oni koji su se bavili fantastikom, folklornom, poetskom, naučnom ili košmarnom isto su radosno obnavljali taj motiv. Time su se bavili na razne načine, samo upozoravajući na sudbinu i nečiste ili makar tajanstvene sile koje se ne smeju dirati. Ili su samo uživali u igri i radosti ukoliko su bili poklonici čiste umetnosti. Pa tu imamo Hofmana, Puškina, Bulgakova, Oskara Vajlda i tako dalje, sve do Kurta Vonegata. Čovek dobija određeni predmet, za koji treba da plati strašnu cenu, i taj magični predmet mu omogući da živi večno, ostvari slavu, obogati se, ima koliko hoće zadovoljstva, želje su uslovljene prema tome ko je dobio taj predmet.

PROČITAJTE JOŠ: Kome su to zasmetala "Djeca Kozare"

* Koji predmet dobija vaš junak?

- Ostaviću publici da otkrije i šta je to šta on želi. U ovoj drami se ne bavim srpskim usudom, barem mi to nije primarno i samim tim nema potrebe da o tome govorimo. Tu ima uranjanja u problematiku određenih epoha ali na jedan izvrnuti, košmarni način, zabavan i zastrašujući. Kada se govori o usudu određenog naroda, mora strogo da se odvoji umetničko delo od onoga što vi sada nazivate društveni kontekst. Inače, dolazi do lupetanja. Ponekad neki pesnik progovori glasom svoga naroda. To se uglavnom događa pesnicima. Zašto baš njima? Zato što barataju silama iracionalnog i emocionalnog, nema objašnjavanja i pojašnjavanja. Kada pisac sedne i krene da objasni sve kako stoje stvari i to učini na neposredan način, bez bekstva u persiflažu određenog stila ili prave filozofske misli pisac se smanji, čak i ako je veliki, jer pokazuje samo svoju perspektivu. Tu se okliznuo čak i Tolstoj. Dok u poeziji, pošto ona sadrži dubinsku muziku, pesnik progovara glasom mnoštva.

* Junaka ste nazvali “pretužni Milutin” i već time sugerisali da je njegova tuga veća od one koja bi mogla da se očekuje i podrazumeva. Ako u tome ima gradacije, u kome od njegovih života je tuga najveća?

- “Pretužni Milutin” je tako nazvan pošto je u pitanju ironija. Milutin, svi Milutini, je jedan čovek koji ima jake strasti i nagone i nema neku veliku sklonost da tuguje. Međutim, nikako da mu krene, kome god da da magični predmet, i to je dosta smešno a i tužno. Očekujem da rediteljka Saša Milević Dejvis, zajedno sa glumcima napravi gradaciju koja je tuga najveća. Isto tako može da se desi da uopšte ne naprave gradaciju unutar predstave pošto ona može da se pravi unutar svake scene. Može i da se desi da bude takva predstava da gledalac tek posle razmišlja o tome. Onaj ko bude čitao tekst nek sam izabere koja mu je tuga najsmešnija.

* Pet života ima Milutin, a “srećna” mačka devet... Ipak, da li je njegova nesreća u tome što je, sizifovski, ne samo ponavlja već i “umnožava” ?

- Nisam se bavila brojevima. Da biste se bavili brojevima morate krenuti od Biblije, na primer, pa onda imati direktnu vezu sa tom vrstom praslike čovečanstva. Broj pet je napravljen čistom ekonomijom. On je imao prvo sedam života, pa tri, u jednom trenutku čak i deset, pa sad ima pet jer sam ja tako odlučila. Milutina vodi stihija kao i mnoge ljude. U tome ima dosta neodoljive radosti, a ima i istinske strave i zapitanosti. Nema tu Sizifa, više je to jedna Dionizijska struja.

PROČITAJTE JOŠ: Omaž Paviću i Tomažu

* Prethodni komad (“Deca radosti”) govorio je o smeni generacija u poslednjih šest decenija, našoj kolektivnoj istoriji. I ovog puta bavite se sličnom temom, ali ne kroz poetsku dramu već grotesku...

- Komad “Deca radosti” je pre svega govorio o strašnom daru koji može da uništi čoveka. Isto tako govorio je o veličini i opasnosti muzike, kao jedne čulne interpretacije najdubljih čovekovih osećanja i strasti. Od porodice i istorijskih okolnosti ja ne bežim u svojim dramama, pa su i “Deca radosti” prikaz nekoliko karakterističnih porodica za prošlu epohu. I u Milutinu dosta ostaje u okviru nekoliko karakterističnih porodica. U svim svojim dramama se bavim porodicom. To je jedina sličnost između te dve drame. Groteska nije žanr, ona je pre svega pojam. Nije pogrešno nazvati dramu groteskom, da bi se odvojila od komedije određenim elementima. Groteska je moja prva ljubav i ja sam sa radošću napisala ovu dramu. Ja sam obožavala Rablea, Vijona, znači, tu ambivalentnu radosnu, pobunjeničku grotesku koja se bori protiv licemerja, pokazuje šipak smrti i moćnima. Isto tako sam obožavala i ponornu romantičarsku ili dekadentnu grotesku kod Hofmana, Bajrona, Lotreamona, Petrusa Borela, Oskara Vajlda, nadrealista, pa sve do Barouza i Ulbeka.

* Da li je vaš Milutin (a s njim i ceo narod) u putovanju kroz vreme, češće žrtva istorijskih okolnosti ili sopstvene mitologije?

- Milutin nije žrtva ni u kom slučaju. Ovo je jedna obnavljajuća priča. Kada se kaže groteska, treba imati u vidu da je tu osnovna stvar da se iz groba rađa, iz izmeta raste cveće, bezube babe su trudne, a device imaju kopita. Nema tu žrtava. To je jedan moćan bezumni život.

USKOGRUDE PORUKE

* ZAJEDNIČKO sećanje (i osećanje) prošlosti uvek ostavlja trag u našoj sadašnjosti. Šta sa tim bagažom možemo da učinimo danas i ovde?

- To što može da se učini nema nikakve veze sa dramama. Stvar je otišla predaleko sa tim umetničkim delima u pokušaju, kojima nije cilj da uzbude, razonode, pouče, ostave traga i budu značajna po svojoj vrednosti i snazi, nego su ta dela zapravo sredstvo da se ostvare često veoma banalne, površne, i uskogrude poruke.