Zabava postaje novi oblik totalitarizma

PARIZ

OD STALNOG DOPISNIKA

IMAM lepa sećanja na svaki boravak u Beogradu. Sviđa mi se to što se u tom gradu osećam slobodno. Srbi vole provod. Mladost je kod vas živahna. Postoje energija, sloboda razmišljanja, neka vrsta ludosti. I literatura vam je takva, slobodna.

To, u ekskluzivnom intervjuu za "Novosti", ističe poznati francuski pisac, popularni, provokativni, enigmatični i harizmatični Frederik Begbede.

Pročitajte još: Kada veza postane samo navika

- Boravio sam nekoliko puta u Srbiji i uvek sam se dobro proveo. Pamtim književne večeri, izlaske, zabavu... Prošle godine sam učestvovao na jednoj konferenciji, potom smo otišli na večeru, a onda u diskoteku na vodi, na Dunavu. Posle toga se više ničeg ne sećam - kaže Begbede, dok razgovaramo u legendarnom pariskom kafeu "Flora".

* Beograd vas je inspirisao?

- Dosta toga sam zabeležio tokom svojih boravaka, i to ću, svakako, jednom iskoristiti. Sećam se, tako, jednog beogradskog razgovora s Peterom Handkeom, o naslovima njegovih knjiga. Ima izuzetne naslove. Tražio sam da mi objasni kako mu je, uopšte, palo na pamet da knjigu nazove "Golmanov strah od penala". Rekao mi je da čovek ne može da ima racionalan odgovor na sve, jer je to suprotno realnosti. I, to sam zapisao.

* Pisac ste, ali i sami dodeljujete književnu nagradu koju su, između ostalih, dobili Mišel Uelbek i Ameli Notomb, baš u kafeu "Flora", čiji je vlasnik Srbin Miroslav Šiljegović. Da li biste, kad bi se to moglo, sami sebe nagradili za prvi roman "Pamćenje uznemirenog mladića"?

- Iskreno, možda ne baš za moju prvu knjigu, u kojoj je postojao nespretni mladalački šarm. Ima mojih drugih knjiga koje to više zaslužuju. Priželjkujem nagradu za sledeću!

* Vaša dela su ogledalo ličnog iskustva, ali istovremeno predstavljaju intimne ispovesti društva...

- Ideja mi je da opisujem aktuelni svet polazeći od naročitih, veoma ličnih ispovesti. Za mene je to nerazdvojivo. Kad kažem "ja", mislim "mi". Jer, jednostavno, nisam drugačiji od ostalih ljudi.

Pročitajte još: Handke: Srbija je velika zemlja

* U kome biste se pre prepoznali - Marselu Prustu ili Fransoaz Sagan?

- Fransoaz Koarez je uzela prezime Sagan iz Prustovog romana. To je, dakle, gotovo ista stvar, pa ne moram da biram!

* Begbede na oksitanskom znači vidikovac. Predskazujuće ime za jednog pisca?

- Kao Simon de Bovoar! Lep pogled. Izgleda da sam, kao pisac, odlično odabrao svoje prezime! Šalu na stranu, moj odnos prema pisanju dolazi iz obrazovanja i porodične tradicije. Moj deda je bio erudita, prijatelj Žana Koktoa i Pola Valerija. Imao je ogromnu biblioteku u našoj porodičnoj kući u Pou. Upijao sam, u mladosti, okružen knjigama, stalne razgovore dede i oca o literaturi. To me je i odredilo.

foto G.Čvorović

* Nekada takve situacije mogu da izazovu i suprotan efekat?

- Istina, u početku sam više bio okrenut filmu i muzici, ali sam i pored svega utonuo u neku vrstu fascinacije prema knjizi, sa idejom da je ona veoma važna. Ljudi o njoj ozbiljno govore. Sate i cele noći možete da govorite o sintaksi, o razlici između Zole i Flobera... To me je uvek impresioniralo, bio je to klub kome sam želeo da pripadam.

* U koje doba dana najradije pišete?

- Postoje dve faze mog pisanja. Prva, u kojoj pabirčim ideje, beležim ono što mi prođe kroz glavu, može da bude u bilo koje doba dana ili noći. Nema pravila. Špijuniram druge, slušam šta govore. Čuvam sliku koja mi se svidela. Lepu devojku. Njen parfem. Kada nakupim hrpu beležaka, zatvaram se u malo ribarsko selo Getari na baskijskoj obali Atlantika, blizu granice sa Španijom, i onda se koncentrišem. Pokušavam da pronađem organizaciju za tu kamaru zapisa.

* Napisali ste knjigu "Prozori na svetu" o rušenju kula bliznakinja u Njujorku. Ima li prozora kroz koje bi čovek mogao da pobegne iz ovog sveta kome neprestano prete ratovi, terorizam i atentati?

- Sve to, jednostavno, treba da ignorišemo. Kada te neko udari u levi obraz, ponudi mu i desni. Kada je neko nasilan prema meni, ne odgovaram. Želiš da me udariš? Izvoli, zabavi se. Verujem da je to dosta dobro rešenje, kao Gandi. Hoćete da nas ubijete? Pa, ubijte nas. Ako vas smrt zabavlja, evo, u redu je. Ali neće moći sve da pobiju. U jednom trenutku će morati da sednu i da razgovaraju. Volim pasivan otpor. U dubini duše sam takav. Literatura je moje rešenje. Pripovedam, otkrivam, svedočim, gledam i nadam se da, pišući ono što vidim, otvaram, kao prozore, oči onima koji čitaju.

* U vašoj najnovijoj knjizi "Život nema kraj", koja će u julu da se pojavi i kod nas u izdanju Booke, istraživali ste besmrtnost, ali niste uspeli da doskočite konačnosti...

- Nažalost! Mali trikovi u tom smislu nisu baš simpatični. Kao, na primer, menjanje krvi ili korigovanje sopstvenog DNK. Može, takođe, i da se jede zeleno povrće i pije voda, ali to nije baš previše zabavno. Nalazim da bi bilo lepo da traje malo duže, ali život bez kraja ne postoji. Za utehu, postojaće, jednom, ljudi koji će, svakako, živeti mnogo duže nego mi.

* Strahujete od smrti?

- Ima toliko stvari koje treba još uraditi, zemalja koje treba posetiti, devojaka koje treba poljubiti, knjiga koje treba pročitati i napisati. Kratko je živeti 80 godina.

* Koliko se poimanje smrti promenilo u 21. veku? Ranije su se ljudi više žrtvovali, danas ih drugi žrtvuju za svoje ciljeve...

- Lakše smo prihvatali smrt dok smo bili vernici. Ono što je teško u savremeno doba jeste ateizam. Teško je ni u šta ne verovati. U tom slučaju, kad umreš, ništa više iza toga ne postoji. To dosta komplikuje stvari, jer smrt postaje apsolutni kraj. To je čini težom za prihvatanje nego u vreme kada smo se nadali nečem drugom. Možda je, onda, život bez kraja kada se postane vernik?

* Danas i humor ubija?

- Ubijaju ljudi kojima nedostaje osećaj za humor. Ubija odsustvo humora. Sve dok možemo da se šalimo, dedramatizujemo. U trenutku kada neko više nema argumenata i ne uspeva da se našali, izvlači oružje.

* Kralj smeha Čarli Čaplin vam dosta znači, čim ste ime njegove poslednje supruge dali svojoj najmlađoj kćerki?

- Najveći je satiričar u čitavoj istoriji. Neverovatna je stvar napraviti film kojim se podsmevate Hitleru 1940. godine. Ne 1945. Sve najstrašnije je uspevao da izvrgne podsmehu. Siromaštvo, sirotišta, gladovanje. Kako izazvati smeh prikazujući čoveka koji umire od gladi i hladnoće? Uspevao je, na genijalan način, da nas zasmeje onim što uopšte nije smešno. Satira nas spasava od svih moći i pritisaka.

* Šta mislite o današnjem svetu u socijalnom kontekstu, toj glavnoj Čaplinovoj temi?

- Društvene mreže i internet, sva ta digitalna tehnologija, izoluju čoveka, dajući mu iluziju o druženju. Selfi je užasna stvar. Izlažeš sopstveno lice, ceo svoj privatni život, sve što radiš, s ciljem da budeš voljen. Da imaš lajkove. Sabiranje lajkova je postalo takmičenje. Proizvodimo jedinke koje se takmiče. Svi se takmiče. Svako želi da bude više voljen od bližnjega svog.

* Rešenje je, možda, da se ode na odmor u komu, kao u jednoj od vaših knjiga?

- Živimo u vreme kada je čak i provod postao industrija i novi način eksploatacije. "Homofestivusu" se organizuju zabave, kao što su rimski imperatori organizovali cirkuske igre. Čak je i to postao novi vid totalitarizma.

* Danas, dakle, možemo da ostanemo normalni samo u stripu?

- Ne postoje normalni ljudi! Ima onih koji to stalno pokušavaju, ali nikada neće uspeti. Najluckastiji izgledaju najnormalnije. A onima koji ustaju u isto vreme, slušaju radio, idu u kancelariju, život je pun apsurda.

* Da li vam je noć i dalje sjajnija od dana?

- S godinama, počinjem sve više da volim dan! Noću smo lepši, bliži jedni drugima. Ne žurimo, imamo vremena. Ali otkako sve više osećam zebnju od starenja, strah od bolesti, svakoga dana gledam kakvo će vreme da bude sutra. Kad pređeš pedesetu a ne osećaš teskobu u vezi s tim, znači da s tobom nešto nije u redu. Naravno da me to mori. Sve donedavno bilo mi je svejedno kakvo je vreme.

* Smeta li vam kada vas zovu snobom i dendijem?

- Nimalo! Snob je često povezan sa određenom dozom prezira, što je sasvim pogrešno. Snobizam je učinio da se umetnost razvija. Snobovi su potrebni. Šta je snob? Neko ko je znatiželjniji od drugih, ko želi da bude originalan, da sazna novosti pre svojih prijatelja, neko ko se neguje, ko pokušava da bude elegantan. Ne mislim da je uvreda nekom reći da je snob. Možemo da budemo snob a da ne preziremo druge.

* Žene vas vole takvog?

- Malo su nepoverljive. Imam lošu reputaciju i žene me se malo pribojavaju. A ne bi trebalo. Možda sam opasan samo na jedan način. Dešavalo mi se da budem nedosledan i malo površan, da učinim nažao nespretnošću i nesmotrenošću, ali nikad prezirom. Postoje neke reči koje ne bi tako lako trebalo izgovarati. Na primer, "volim te". Treba mnogo razmisliti pre nego što to nekome kažemo. Dešavalo mi se u prošlosti, kada sam bio mlađi, da to olako ili prebrzo kažem. I tu je opasnost, ako ti osoba prekoputa poveruje. Ta reč sadrži dinamit u sebi.

* Da li ljubav, zaista, traje samo tri godine?

- U vreme kada sam pisao tu knjigu, pre dvadeset godina, razveo sam se posle tri godine. Zapitao sam se da li se to događa samo meni ili postoji naučni fenomen. Izgledalo je da, statistički i hemijski, postoji stepenik koji je posle tri godine teško preći. Veliki broj razvoda se u Francuskoj događa baš tad. Napisao sam tu knjigu pokušavajući da utvrdim matematičko i naučno pravilo. Lično sam prekršio taj aksiom, jer sa istom ženom trenutno živim osam godina.

foto G.Čvorović

"POKRAO" SAM FICDžERALDA

* IMA li nečeg lošeg u tome biti romantični egoista?

- Ukrao sam to Ficdžeraldu. Zanimao me je sudar ideje večnosti i zaljubljenosti u sebe. To, u stvari, dočarava muškarca. U muževnosti ima 50 procenata egoizma, lične ambicije, cinizma, narcisizma i 50 procenata entuzijazma, darežljivosti, snevanja, ideala, utopije. Sve je to tako muški. Sastavljeni smo od te kontradikcije.

JA SAM PROSTITUTKA

* ZAŠTO ste svojevremeno stali u odbranu prostitutki?

- Bodler je rekao da je umetnost prostitucija. Prodavati svoje pesme ili knjige znači prostituisati se. Nemam, zato, prezir prema prostitutkama. I sam sam jedna! Pokušavam da se dopadnem ljudima, trudim se da briljiram. Na trotoaru sam, na potpuno opscen način. Zato ne treba prosuđivati moralnost kada je reč o prostitutkama, već ih treba poštovati. A najveće prostitutke su oglašivači. Prodani su i prodaju dušu.