Matija Bećković piše za Novosti: Šest portreta

Uvaženi pesnik i akademik Matija Bećković napisao je za “Novosti” šest kratkih portreta na jedan neobičan, ali njemu sasvim svojstven način – u stihovima.

PROČITAJTE JOŠ:

Matiji "Nikolaj" i "Miljanov"

Poslednji mohikanci pesništva

Matija Bećković: Jezik nam je sve

Milovan Đilas

Idući prema sebi

Savle je iz Podbišća

Krenuo istim putem ka Damasku

I stigao u Sremsku Mitrovicu

U tamošnju slavnu tamnicu

Jedino mesto u Srbiji

Gde je mogao živeti kao čovek

Jedva je čekao

Da se s crne klupe

Domogne hladne ćelije

I duvajući u promrzle prste

Na toalet papiru

Započne svoje žitije

Srbin sam Crnogorac

Srbin sam jer sam Crnogorac

Nisam Crnogorac što sam Srbin

Nego sam Srbin što sam Crnogorac

Možeš me ubiti

Smrviti i u prah stucati

Ali što je srpsko

To ostaje

Dok i trunke ima

I misao moja traje

Dok ijedan damar kuca

Ima drugih i drukčijih Srba

Mi smo oni od Kosova

Zatri mi Kosovo u pameti

U duši srpskoj

Pa ni nas nema

Srba nema

* * * * * * * *

Beli monah

Obučen u crno

Atelje mu je isposnica

Amvon štafelaj

Belo platno ikona

Slikanje molitva

Bdeo je pred štafelajem

Duže nego ijedan monah

Pred ikonostasom

Slikajući jednu jedinu sliku

Prestajao je ceo svoj život

Njoj se ispovedao

I molio

Da mu otkrije ono

Što je verovao

Da samo ona zna

Kad su ga izdala kolena

Ni pred smrt nije dao

Da mu obriju bradu

I promene rizu

Hteo je da ga poznaju

Na onom svetu

Gde će nastaviti da slika

Sliku započetu na ovom

Kad je zauvek otišao

Tek su se setili

Da mu niko nije video lice

Ni znao ko je bio

Ni odakle je došao

Je li mu Popović

Monaško

Ili svetovno ime

Je li iz belog Valjeva

Došao

Ili iz belog sveta

Otišao

* * * * * * * *

Jeste li šta sejali ove godine

Ne sem oca koga smo u zemlju začeprljali

Setio sam se ovih reči

Koje sam kao dečak čuo u Veljem Dubokom

Tek kad sam u Pustoj zemlji

Tomasa Stern Eliota

Nabasao na stihove

Je li onaj leš

Koga ste letos posadili u bašti

Proklijao

Da li će procvetati ove godine

I mislio

Čiji su to stihovi

Eliotovi

Napisani pre mog rođenja

Ili neznanih Rovčana

Od kojih sam ih čuo

Pre nego što sam ih pročitao

Jesu li iz Eliotove

Ili naše

Puste zemlje

Dok je bolovao

Pod tankim pokrivačem

Kao upijačem

Postelja mu je ispila telo

Visni i koščati stas

Samo je na jastuku

Kao na giljotini

Ostala njegova ponosna glava

Posetioci su upozoravani

Da se ne zadržavaju

I ništa ne pitaju

Sem kako si

Boli li

Biće dobro

Ali ko bi seo uz uzglavlje

I izustio kakvu ređu reč

Ili zakučastiju misao

Lice bi mu se ozarilo

A glava zasvetlela

Kao da je najzad dobila

Onu jedinu hranu

Bez koje nije mogla

Govorio sam mu na uho

Pobedio si

Osvetio se životu

Uopštio svoje rane

Da nema nikog među zdravima

Ko se ne bi menjao s tobom

Na te reči bi zamrdao bradom

I nalivao oči suzama

Koje su kazivale

Ako je to istina

Opet bih svaku

Na sebe primio

Kao da mu je tada na čelu

Iskrsavala i poslednja misao

Da mi je da opišem

Ovu sada i ovo sada

Što sam bolujući doživeo

To bi tek bilo nešto

* * * * * * * *

VUJO BEĆKOV

Gde god sam hteo

Nešto da učinim

Svud sam poginuo

To nisam napisao ja

To je rekao moj pradeda

Vujo Bećkov

Nije mogao reći

Ni kraće

Ni bolje

Ono što je želeo da kaže

Vremenom smo uviđali

Da nije mislio samo na sebe

Već i na svoje pretke

I potomke

I na svoj narod

Da nije mislio

Ne bi pogodio

* * * * * * * *

SIROČE

Da kaže čije je - jedva je čekalo

A čim bi kazalo - tek bi postradalo