POZORIŠNA KRITIKA: Ni tamo, ni ovamo

KAO što su ljudi iz bivše Jugoslavije, bežeći od poslednjeg rata devedesetih, ostali zaglavljeni između domovine i Novog sveta, u koji su "pali" nepripremljeni, sa prtljagom uspomena, nostalgije i izgubljene nevinosti mladosti, tako je i predstava "Osama - kasaba u Njujorku" ostala na pola puta, ni roman, ni pozorišna predstava. Uvek je opasno kada se dramatizatori (Peševski i Bajić) opredele za ispovedni žanr, kao u ovom slučaju. Vrlo spretan i simpatičan glumac, Andrija Kuzmanović, ispričao je, skokovito u vremenu, priču o "sarajevskoj raji", o tome kako se ideologija kao klin zabila između njih i mnoge koštala domovine, a ponekoga i života. Ekstremizam rađa ekstremizam - pa se mali sin Murata i Milice, Baja, izmetnuo u vatrenog pobornika Osame bin Ladena, uprkos pogubnosti takvih ideala, u šta ga svi uveravaju. Samo majka Milica (vrlo potresna scena, kada mu u Sarajevu otac strada od "prijateljske vatre) zabradi se iz želje da, po svaku cenu, prati sina, jer joj je samo on ostao.

Izbor mladih glumaca Darka Bajića je dobar: osim Kuzmanovića, duhovito i jezički i dramski efektno igraju i Jovan Jovanović (Murat), Iva Ilinčić (Milica), Branko Janković (Munir), Isidora Simijonović (Esma) i Amar Ćorović (Bajo).

Pročitajte još - POZORIŠNA KRITIKA: Kraljevstvo ili savest?

Znajući opus Vladimira Kecmanovića, pretpostavljamo da je istoimeni roman, zahvaljujuću svemogućnoj dobroj literaturi, mnogo ubojitiji i učinkovitiji u strašnoj ideji razbraćenja iskrenih prijateljstava i potonuća svega ljudskog u mulj politike. I u Americi, i u Sarajevu, svi junaci ovog generacijskog komada su se kretali kao riba u vodi. Zato je nesrećna okolnost da je predstava, već oko polovine, počela da "šlajfuje", u zamornom, štektavom smenjivanju scena i skakanju u vremenu i prostoru, uz "provaljenu" nostalgiju za sarajevskom pop muzikom.

Dva i po sata je za ne-dramu bilo mnogo. Predvidivo, suviše ilustrativno u "prevodu" sa literarnog jezika, dramsko delo je izgubilo bitku za pažnju publike i rasplinulo s u veliki višak scena, bez kojih se moglo. Jednostavno rečeno, u procesu dramatizacije, treba izabrati jasnu liniju radnje, koju posle obogate sporedni tokovi. Ovako strukturisan, ovaj poludramski tekst je više predložak za TV seriju, nego za filozofsku analizu, koja traži da se vidi i ono što nije pokazano. Šteta.