UNUK SVETOZARA BOTORIĆA: Moj deda je bio rodoljub i vizionar

U SELEKCIJI domaćih filmova premijerno prikazanih na 46. Festu, svakako se izdvaja dokumentarni zapis "Botorići", svojevrsno svedočanstvo o prvom srpskom filmskom producentu, koje je napravio reditelj i scenarista Srđan Knežević. Uzbudljiva priča o Svetozaru Botoriću (1857-1916) prikazana je u okviru programa "DokuFest", a premijernoj publici poklonio se njegov unuk Ljubomir Mihajlović, koji živi u Francuskoj, i jedan je od učesnika ovog filma.

- Život mog dede i moje porodice kao da se odvijao po filmskom scenariju - kaže Mihajlović, za "Novosti". - Od siromašnog kelnera rodom iz Opaljenika kod Ivanjice, potom vlasnika trgovačke radnje i kafane na Terazijama u Beogradu, stigao je do zakupca hotela "Pariz" i prvog srpskog i balkanskog producenta. On je 1908. otvorio i prvi stalni bioskop u Beogradu, "Grand", a uspeo je da postane i zastupnik čuvene francuske firme "Braća Pate" na Balkanu.

SVETOZAR Botorić je 1911. producirao prvi srpski dugometražni igrani film, "Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa", reditelja i scenariste Čiča Ilije Stanojevića, a zatim i drugi igrani film, "Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi". U istoriji naše kinematografije zabeleženo je da je bio producent i prvog srpskog filma koji je izvezen u inostranstvo, dokumentarca "Ciganska svadba", koji su braća Pate otkupila za prikazivanje u Francuskoj.

PROČITAJTE JOŠ - Svetozar Botorić nam je doneo film

- Išao je ispred svog vremena: Svetozar je ovde doveo francuskog snimatelja Luja de Berija da snima aktuelne događaje, a uz njega je zanat izučio Slavko Jovanović, i tako postao prvi srpski filmski snimatelj. Do 1914. producirao je oko 20 dokumentaraca i reportaža, kao i filmove iz Balkanskih ratova. Bio je rodoljub i vizionar, želeo je da kroz svoje filmove predstavi svetu i budućim generacijama srpsku istoriju i srpske korene. Ako ljudi žele da se upoznaju sa tim kako je izgledala Srbija početkom 20. veka, kako se živelo u Beogradu, mogu to da vide u njegovim dokumentarcima - kaže Mihajlović, ističući da je on odrastao uz priče o izuzetnoj ličnosti svog dede.

KNEŽEVIĆEV film o Botorićima ipak nije samo važan dokument za istoriju naše kinematografije - on je i svojevrsno svedočanstvo o stradanjima jedne srpske porodice u 20. veku.

- Sa austrougarskom okupacijom, moj deda je 1915. dospeo u logor Nežider, gde je godinu dana kasnije i preminuo, a sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Moja baka Slavka, njegova supruga, školovala je decu u inostranstvu - sin Miloš, moj ujak, diplomirao je prava u Engleskoj, i radio je u Ministarstvu spoljnih poslova. Ćerka Roksanda, moja tetka, završila je internacionalnu školu u Ženevi, i bila je u diplomatiji. Druga ćerka, Stanica, moja majka, bila je prva Jugoslovenka koja je završila studije muzike na čuvenom Ekol normal superier u Parizu, i predavala je na Muzičkoj akademiji u Beogradu do 1945. godine. Botorići su bili bogati, imali su veliku imovinu, i po završetku Drugog svetskog rata postali su nepoželjni za komunističku vlast - priseća se Mihajlović.

Njegova majka Stanica, koja o tim događajima takođe svedoči u Kneževićevom filmu, ostala je bez posla, čak su hteli i klavir da joj oduzmu.

- Sa akademije je izbacio profesor Emil Hajek, rekao joj je da pripada buržujskoj porodici, i da je kao takva nepoželjna za studente. Komunisti su Botorićima oduzeli imovinu, moj ujak Miloš osuđen je na deset godina zatvora, a moja majka je septembra 1951, godinu dana posle pogibije mog oca u avionskoj nesreći, pobegla u Pariz. Ja sam ostao ovde sa tetkom Roksandom, imao sam tada osam godina, i trebalo je da prođu skoro dve godine dok komunistička vlast nije dala pasoš za mene.

JEDINI unuk Svetozara Botorića (Roksanda i Miša nisu imali decu), u Francuskoj živi 65 godina, ekonomista je po struci, a radio je i kao profesor na Sorboni.

"Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi", igrani film koji je Botorić producirao

- Odgajan sam u duhu majčine porodice. Za Botoriće su svi ljudi bili isti, a smatrali su da zemlji iz koje si ponikao uvek treba pomoći, jer domovina je jedno, a politika i režimi su nešto sasvim drugo. I ja se trudim da pomognem - jedan sam od dvojice priređivača knjige koja je vodič kroz sve manastire Srpske pravoslavne crkve koji su pod omoforom beogradske Patrijaršije. Ima 450 strana, uvod je napisao patrijarh Irinej, i prevedena je na francuski, ruski i engleski jezik. Ko su bili Botorići trudio sam se da prenesem na svoje troje dece i četrnaestoro unučadi, i zato sam ovaj film Srđana Kneževića vrlo emotivno doživeo - ističe Ljubomir Mihajlović.

SEĆANjA

SRĐAN Knežević je za Svetozara Botorića čuo dok je radio u "Kinoteci", a 1995. u Parizu dobio je priliku da uradi intervju sa njegovom ćerkom, Stanicom Mihajlović.

- Bio sam u kontaktu sa francuskim Nacionalnim kinematografskim centrom, i osnova za dokumentarac "Botorići" upravo je razgovor sa Stanicom. Iskoristio sam i svedočenje Radenka Rankovića, nekadašnjeg profesora na FDU koji je mnogo znao o Botoriću, koje sam pre susreta sa Stanicom snimio za emisiju iz serijala "Filmoskop". O Botoriću govore i njegov unuk Ljubomir Mihajlović, istoričari filma Dejan Kosanović, Stevan Jovičić, Radoslav Zelenović, a tu su i sećanja dve učenice Stanice Mihajlović - kaže Knežević, koji je produkcijom "Botorića" iznova potvrdio status jednog od najangažovanijih dokumentarista.