PRIČA NEBOJŠE GLOGOVCA: Sve moje pseće ljubavi

IMAO sam pse celog života, i još uvek ne znam otkuda u meni ta potreba za psom - to je neko živo biće, neki tvoj drug koji te obožava i prati. Kad zaspiš, uvali ti se u krevet, pretvori se u neku “fleku”, i nemaš snage da ga odgurneš... Pas te puni nečim dobrim, stalno ti pokazuje šta je ljubav, i tako strašno navikneš na njega da kad ga nema, sve postaje ogromna praznina. Kao da ti neko dete fali.

Svog prvog psa zatekao sam u Opovu, 1985, kad se moja porodica preselila iz Trebinja. Džoni nam je ostao od bivšeg sveštenika, bio je crn, ogroman, mešanac šarplaninca... Kad smo se preselili u Pančevo dobio sam nemačkog lovnog terijera - Teri je bio divan pas, mnogo sam ga voleo, pa i danas pamtim kako je jedne zime propao u zaleđenu vodu, iz koje sam morao da ga vadim. Bila je to dosta dirljiva avantura - smrznut i mokar prešao sam peške ceo Pančevački most noseći ga na rukama...

Onda je stigao Prle, beli bokser koji je bio totalno blentav, bili smo najbolji prijatelji skoro devet godina, što je za jednog boksera dosta, jer imaju slab imunitet i ne mogu dugo da žive... Prleta su zamenili Murat i Fatima, dva mešanca zaljubljena jedno u drugo - ona, kao smešna prerasla čivava sa buljavim očima, i on, nalik mešavini jazavičara i terijera, ili pitaj boga čega... Tačno u sedam uveče, kao da im je neko navijao sat, počinjali bi svoj ljubavni šou - trčali bi po dvorištu da se igraju i skaču jedno preko drugog, kao da su vežbali u cirkusu... Ta njihova velika ljubav, nažalost, završila se tako što je Murata neko otrovao, a Fatimu i njene kučiće, krijući od mene, odveli su negde u selo. Nikada ih više nisam video, a i danas pamtim koliko sam bio tužan...

PROČITAJTE I:Kulturni centar promenio ime u Centar za kulturu „Nebojša Glogovac” Pančevo

Meca je imao tri meseca kad je postao član naše porodice, doveli smo ga 30. maja 2006. On je srednji šnaucer i potiče iz glumačke familije - otac mu je Mister Bin, a majka Fani Fejs, naše međusobno obožavanje odmah je počelo, i već sledećeg leta vodili smo ga na Brione, gde sam radio predstavu “Pijana noć 1918”, koju je režirala Lenka Udovički. Meca je bio potpuno zbunjen Brionima i nacionalnim parkom, jelenima koji slobodno šetaju i jedu hleb iz ruku turista, vevericama koje skakuću na sve strane. Zatečen tim silnim životinjskim svetom nije mogao da shvati šta se dešava, i u prvom trenutku bio je rezervisan prema toj “ekipi”. A onda je krenuo da laje i da juri, jedan stampedo od pet potpuno izbezumljenih jelena bežao je pred Mecom preko golf terena, pored terase gde se ručava, i da skače u vodu preko malog mostića. Ubrzo su rendžeri stigli gliserima, krenuli da hvataju jelene i da ih vraćaju nazad, i napravilo se čitavo opsadno stanje. Taj incident je počeo da se ponavlja, jer je Meca nekako uspevao da pobegne iz hotelske sobe, i vrlo brzo je postao legenda Briona. Naša soba nalazila se na drugom spratu, iznad ulaza u oficirski hotel, ali je trem bio u visini prvog sprata. Jednom prilikom, kad je čuo naše glasove, Meca se zaleteo prema prozoru gde je bio peškir, ali se okliznuo preko peškira i pao na nadstrešnicu od ulaza. Šetao je ukrug preplašen, a ja sam se požarnim stepenicama, kroz tuđu sobu, na zaprepašćenje brojnih gostiju, spuštao da ga spasavam...

Meca je mnogo voleo da skita i u Beogradu - dok je trajala njegova pubertetska faza jurio sam ga što na motoru, što peške, što kolima, što trčeći, što moleći da se vrati, što preteći “smrću”...

PROČITAJTE I:Izrastao u gorostasa

Jednom ga nije bilo cele noći, a ja sam na skuteru prošao sve staze kojima smo ikada šetali, zviždao sam kao ludak, ljudi su gledali u mene kao da sam “skrenuo”. Sutradan sam ga našao na Bajlonijevoj pijaci, ali taj očaj nikada neću moći da zaboravim.

Postoji, međutim, jedna divna stvar koju sam naučio od Mece, a to je da je svaki trenutak novo iskustvo - makar bila ista ulica, ista šetnja, isti park, uvek su svi ti mirisi potpuno novi i očaravajući. Svaki dan Meca mi pokazuje da se životu iznova treba radovati, i da je najveća umetnost na svetu ako umeš da voliš...

(Odlomak iz priče koju je za knjigu “Šapa u ruci” priredila naša novinarka Radmila Radosavljević, u izdanju “Čigoje”)