Milutin Dedić: Kao radoznali dečak sam i u 83.

NEIZLEČIVI radoznalac, neumorni putnik i predani putopisac (ali i "putocrtač"), slikar tišine, čiji su dani, ljubavi i pasije, susreti, misli, "uhvaćeni" u hiljadama crteža i zapisa sapetih među koricama stotina dnevnika - koji svi zajedno tvore hroniku života Milutina Dedića.

Malo je, zaista, reči dovoljno "velikih" i "širokih" da bi se njima mogao obuhvatiti ovaj slikar i istoričar umetnosti, novinar, (puto)pisac i publicista, rođeni Šibenčanin a stari beogradski boem, koji i dalje neumorno stvara.

- Ni danas, sa 83 godine, ne napušta me moja velika radoznalost, ta neiscrpna želja da spoznam, saznam... - otkriva Milutin.

Od prvog svog dečačkog crteža česme u Šibeniku, Dedić ne prestaje da otrže od zaborava svojim minucioznim crtežom i rečju koja odiše poezijom, duhom, ljubavlju za život i ljude...

I velikom erudicijom - čoveka kome je, "uprkos" svim potonjim diplomama, pošlo za rukom da nikada ne "diplomira" u osnovnoj školi.

- Naša majka, nepismena ali mudra i pronicljiva žena, želela je samo da otrgne mlađeg brata Arsena i mene od ulice, ali i da nas poštedi radničkog, teškog života kakvim je živeo naš otac - seća se Dedić. - Najpre su za italijanske okupacije zatvorili školu na koju je neki skojevac bacio bombu, posle su došli Nemci, pa NDH, škole su zabranjene...

PROČITAJTE JOŠ - Kapor je bio i ostao legenda

Posle rata, imao sam 10 godina, a nisam znao ništa! Za razliku od Arsena, koji je bio ambiciozan i poslušan, ja sam se uvek izmicao, nisam podnosio školu. Tih dana u Šibenik su stizali paketi UNRA, na ogromnim američkim brodovima, a mene su zanimali ti brodovi, ali, pre svega, ljudi. Tada sam prvi put video i crnca - nije imao ko ni da ti kaže da postoje crni ljudi! Spanđao sam se s mangupima, krao iz kuće rakiju i menjao je sa američkim mornarima za sličice golih ženskih, i bio više na rivi nego u školi.

- Tu sam poskočio i počeo da bežim, a za mnom i otac, pa majka, koja viče za njim: "Nemoj, Jovo, biće on dobar", a za njom strine, tetke... A kako sam bežao ka šibenskoj tvrđavi, a tuda se ide i na železničku stanicu (na kojoj je Bulajić snimao "Vlak bez voznog reda"), neki silan narod koji se našao na putu pomislio je da trčimo na voz, i svi su me pojurili do tvrđave. Dva sata su raznim ucenama i ponudama pokušavali da me namame da siđem, a posle toga, otac me je preuzeo pod svoje - u četiri ujutru na obali (koja se obnavljala posle nemačkog miniranja), da mi u ruke macu da lupam kamen... Na taj me je način on iscrpljivao dok nisam smogao snage da kažem majci: "Ja bih išao u školu", a ona me odvela kod profesora Marka Marinčića, koji je bio veliki pedagoški i naučni autoritet, i u ono vreme slavio slavu, ni Josip Broz nije to mogao da mu zabrani. Ponela mu je malo pančete, da ne ide praznih ruku, a on me je poveo u biblioteku da me propita, da bi saopštio majci "presudu" - "Nije vam on za školu".

- Već tad sam pokazivao ogromno interesovanje za kulturno-istorijske spomenike Šibenika, što je zabeleženo na crtežima, a docnije sam diplomirao na Juraju Dalmatincu, autoru šibenske katedrale sa 74 glave na apsidama. Sada pišem prvu psihološku studiju tih likova - priča Dedić, koji je te 1953. sa bratom Arsenom i ocem Jovanom svirao - klarinet, sa Šibenskom narodnom glazbom. No, muzika nije bila Milutinov put.

PROČITAJTE JOŠ - ISPUNITI ŽELjU LjUBE POPOVIĆA: Inicijativa za osnivanje muzeja fantastike u rodnom gradu velikog slikara

Od zagorske škole, gde je učiteljevao, njegov put vodio je u Primošten, pa u vojsku u Zadar, u Školu rezrevnih oficira, gde je upoznao Gojka Subotića, našeg akademika, koji će ga u pravom trenutku pogurati ka slikarstvu. Dedić 1957. dolazi u Beograd, gde, zahvaljujući onim silnim ujakovim knjigama, pokazuje dovoljno znanja, i upisuje Istoriju umetnosti (bez završene osnovne škole!). Za prve dve-tri godine u prestonici promenio je 15 stanova i, očekivano, ostavio zapise i o podstanarskom životu, ali i upoznao neka "paralelna prebivališta", kafanu "Majevica", bife "Split"...

Više od stotinu pedeset blokova prepunih crteža i dnevničkih zapisa, od tada do danas, čuva Milutinove vizuelne i misaone zabeleške - ne napušta ga radoznalost za upoznavanje ljudi, običaja, kulture, klima, pejzaža, odnosa među ljudima...

Dedić i danas javno piše ćirilicom u Hrvatskoj, za list za svu decu "Bijela pčela" Srpskog kulturnog društva "Prosvjeta", i to dve kolumne. Autor je više knjiga, a njegov "Trg tišine", sa posvetom "samotražiteljima" iz 2012. ("Admiral buks"), jedinstvena je knjiga, bogata refleksijama o zavičaju, Dedićima, okupaciji, majci Jelki, ocu Jovanu, ljubimcu magaretu Kroletu...

Od prvog svog dizajnerskog rešenja - Titove štafete iz 1951. godine, Dedić je potpisao ogroman broj slika, crteža, knjiga, publicističkih i novinarskih tekstova, putopisa, poetskih i proznih zapisa, a nadobijao se i svakakvih nagrada...

- Radoznalost uvek mora da se dopunjava učenjem, komunikacijom, a mi moramo biti osposobljeni da vodimo dijalog. U vremenu kada je sve devalvirano, kada postoje klanovi, pomereni su kriterijumi, postoje neki ljudi koji urade ozbiljne stvari, kao zalogu - kao što je za mene akademik Aleksandar Loma, koji je proučavajući Banjsku hrisovulju kralja Milutina našao 350 toponima srpskog porekla na Kosovu i Metohiji - ističe Dedić.

HILANDAR I SRPSKI MANASTIRI

MILUTIN Dedić veliki je hilandarac i autor monografije o Svetoj Gori i Hilandaru, koji je posetio bar deset puta, ali i likovnog rešenja poštanske marke povodom 800 godina manastira.

Među reprezentativnim koricama od orahovine i kože, koje je dizajnirao Krsto Milovanović, krije se još jedan originalni autorski, crtački poduhvat Milutina Dedića - jedinstvena knjiga sačinjena od 23 vrhunska crteža srpskih manastira.