Globalizam danas pravi mitologiju od novca

NASLANjAJUĆI se na svoju raniju pesničku knjigu "Silazak", Bratislav R. Milanović (1950) ispevao je novu, "Odron svetlosti", koju je nedavno objavila Srpska književna zadruga. Kroz šest ciklusa pesnik pokreće različite teme, od svetske, evropske, nacionalne tradicije, preko sudbine pojedinaca i pesnika, do starosti i moderne civilizacije zapale u ćorsokak.

Prisutan na našoj pesničkoj sceni pola veka, Milanović je za dosadašnje zbirke dobio pregršt uglednih priznanja, među kojima su Brankova nagrada, "Milan Rakić", "Rade Drainac", Zmajeva nagrada. Nedavno mu je italijanska izdavačka kuća Secop Edizioni objavila drugo dvojezično izdanje pesničke knjige o ljubavi "Pisma iz prastare budućnosti", koju je na italijanski preveo Dragan Mraović.

* Vaša nova knjiga počinje starozavetnim temama, koje su često korišćene u poeziji. Zašto ste se oslonili na njih?

- Ako se naša civilizacija i dan-danas oslanja na stanovište da je na početku svega, pa i pre haosa, bila reč iz koje je sve kasnije proizašlo, onda je sasvim normalno da je svet, koji je iz toga nastao u svim svojim pojedinostima, jedna ogromna biblioteka koja se iz sekunda u sekund uvećava novim knjigama u kojima su sačuvane varijante novih priča. Pročitavanje istorije je zapravo prelistavanje te ogromne opšte biblioteke. Vraćanje biblijskim temama ne znači da naše doba nije dovoljno inspirativno za nove pesme. Naprotiv. Samo, u tim novim događajima ponavljaju se, u nešto malo izmenjenim oblicima, zbitija iz prošlosti, ona koja su već zapisana u svetim knjigama.

Pročitajte još: Stihovi iz srca sveta

* Kao da nismo, ili bar nismo dobro, pročitali ono što nam je u zapisima predaka ostavljeno.

- Tema izlaska, na primer, kojoj sam posvetio dve pesme, ponovila nam se dva puta za poslednjih dvadeset pet godina. Najpre su, pred sam kraj stoleća i milenijuma, stotine hiljada Srba, usred Evrope, izgnane iz svojih domova, sa svoje vekovne zemlje, a potom su, u drugoj deceniji novog milenijuma, reke naroda iz stare Mesopotamije i okoline pohrlile u Evropu, skoro bukvalno čekajući da ih more propusti na drugu stranu evroazijskog moreuza... Slike koje smo gledali u elektronskim medijima bile su monumentalne, i nadaleko prevazilaze one prizore o izlasku Jevreja iz Egipta koji su nas impresionirali u filmovima.

* Zar to nije ponavljanje istorije?

- Zar ne oživljavaju u našem vremenu mitovi prošlosti u svoj svojoj surovosti koju je skrivala patina milenijuma? Čim današnji ljudi ponavljaju mitske situacije iz pravremena, to znači da se čovek nimalo nije promenio. Možda je promenio haljine i oruđa, ali on sam, goli čovek, nije se ni u čemu promenio. Njegova nezajažljivost, oblapornost, gramzivost, ostale su iste.

* U ciklusu koji je tematski posvećen staroj Grčkoj, malo ima od klasične atmosfere. Pre bi se moglo reći da su te pesme ironične?

- Tako je. To su pesme o ovom vremenu. I tu se sadašnjost meša sa starim pričama. Neukus našega doba kao rđa razjeda priče klasične starine, biografije velikih ljudi, bezvredne imitacije velikih dela pokušavaju da zamene klasične vrednosti prodajući se za novu umetnost: jeftini materijali, loša izrada, nevešte ruke, plitke zamisli... Umesto pozorišta, hramova, trgova... imena bogova nose tričavi proizvodi jeftine kozmetike u plastičnim bočicama: mleko protiv UV zračenja - "Helios"... Gipsane i plastične figurine sa likovima i prizorima iz antike koje potomci starih Grka prodaju pod šatrama sa natpisom "Stara grčka umetnost..."; naša turbofolk muzika koja ječi na obalama koje su još u bistrim danima davnine opevavali drevni pesnici uz kitar i aulos - to su tričavi elementi mitologije novca... Ironične su te pesme, veoma ironične.

Pročitajte još: Bratislav Milanović: Spasonosne reči pobune

- Zato što se meni bar čini da kroz sva ta vremena prolazi jedna nit civilizacijske nepromenljivosti: "konstanta zla". To je ono zlo koje je u stanju da sve izokrene u svoju korist i da svojom korovskom upornošću prožme i najsvetlije momente koje smo ostvarili u svojim životima. To je ono zlo koje proizilazi iz nezajažljive potrebe za ličnim posedovanjem svega što postoji. Ono je u stanju da proždere svaku plemenitu pomisao da treba da postoji bar nešto što je zajedničko, svetlo, dobro, što bi bilo uzor generacijama. Što je najgore, to zlo je prisutno u svim narodima, u svim vremenima, a što smo bliže ovom vremenu, ono je sve izrazitije. Razjedajuća rđa primitivizma i posedništva.

Teme iz naše srednjevekovne istorije su opevane nebrojeno puta. Zar se ne bojite optužbi za "veličanje prošlosti?"

- Ne. U knjizi ima pesama sa svetosavskim motivima iz Mileševe u kojoj sam, srećnom prilikom, pretprošle godine, proveo nedelju dana. Ali to nisu veličajne pesme. To su pesme o ovom vremenu, o našem porazu u sukobu sa nekad ustanovljenim, stamenim vrednostima.

NEPROZIRNA MAGLA JE SVUDA OKO NAS

* U kakvom vremenu mi doista živimo?

- Živimo u vremenu beznađa. S kim god sam razgovarao o tome, taj mi je opisivao da pred sobom vidi samo neprozirnu maglu. Da živi od danas do sutra. Da su sve ideje besmislene. I ako se desi da ih ostvarite, šta ćete onda s tim? Šta ćete sa doktoratom kad doktorate drugi kupuju, šta ćete s dobrom knjigom kad se knjige ne čitaju, za koga ćete da podignete kuću kad će deca da odu za svojim nadama i zabludama u neki drugi svet... Ali, to su prave teme za pisanje. Samo još u radu ima pomalo sreće.