Sećanje na Nušića: Večni humor „raspikuće duha”

BRANISLAV Nušić, književnik, star 73 godine, umro je danas u 12.30 - objavila je pre osam decenija na naslovnoj strani “Politika”. Bio je to samo uvodni deo teksta našeg najstarijeg lista, koji je na nekoliko strana (iz sata u sat) pratio poslednje trenutke najpoznatijeg komediografa, književnika, diplomate, novinara, pozorišnog upravnika.

Okružen porodicom i prijateljima, omiljeni srpski pisac (20. oktobar 1864 - 19. januar 1938) iako teško bolestan, pušio je do poslednjeg daha i samo dan pre smrti bavio se nezavršenim komadom “Vlast”, raspitivao se za obnovljeno pozorište “Roda” i izvođenje “Pokojnika” u Zagrebu... Vest o njegovoj smrti odmah je prostrujala zemljom, a jedan od prvih telegrama saučešća stigao je od namesnika, kneza Pavla. Oko odra ubrzo su se okupile najuglednije ličnosti toga doba, između ostalih, episkop Irinej i Justin Popović, pesnik Dušan Matić, upravnik nacionalnog teatra Branislav Vojnović, vajar Đorđe Jovanović, koji je uradio i piščevu posmrtnu masku. U odboru za sahranu bili su Milan Rakić, Veljko Petrović, Marko Car, Velmar Janković.

PROČITAJTE JOŠ: Čovek koji je osvetlio Srbiju

U ponoć je njegov odar prenesen u zgradu Narodnog pozorišta, a studentska udruženja pozivala su sve kolege da prisustvuju Nušićevoj sahrani. Umesto venca, na sanduk svom dugogodišnjem saradniku, uredništvo “Politike” priložilo je 500 dinara. Odmah je osnovan i Fond Branislava Nušića, s namerom da se ubuduće na dan njegove smrti (inače Bogojavljenje) nagrađuju i pomažu umetnici. Velika crna zastava istaknuta je i na zgradi Narodnog pozorišta u Sarajevu, na čijem je čelu bio od 1925. do 1928. godine.

Jedan od najomiljenijih pisaca u istoriji naše književnosti (kao Alkibijad Nuša) rođen je 20. oktobra u Beogradu, u uglednoj cincarskoj porodici. Otac Đorđe bio je žitarski trgovac i ubrzo po piščevom rođenju preselio se u Smederevo. U glavni grad Branislav se vratio da nastavi učenje realke, posle koje je završio Pravni fakultet. Prvi put uniformu je obukao kao učesnik Srpsko-bugarskog rata, a u to doba je “zaradio” i prvi zatvor. Zbog pesme “Dva raba” objavljene u “Dnevnom listu”, u Požarevcu je “odslužio” godinu dana i bio oslobođen posle abdikacije kralja Milana 1880. godine. Iste te godine postavljen je za pisara Konzulata u Bitolju, kada je nastao i njegov prvi komad “Narodni poslanik”. Očekujući izvođenje prvenca, napisao je još nekoliko komedija: “Prvu parnicu” (kasnije izgubljena), potom “Sumnjivo lice” i “Protekciju”.

Mnogo godina kasnije Nušić je, objašnjavajući svoj dar (i popularnost u narodu), isticao da su kod nas samo Cincari imali smisla za pozorište i navodio kao primer Steriju kod Srba i Dometra kod Hrvata. Uz sve to, isticali su njegovi savremenici, Nušić je imao smisla za pozorišnu intrigu, za njen razvoj, zaplet i rešenje, naravno i dijalog - brz, živ i duhovit.

- Nušić bez komike nije Nušić, ali komika bez satiričnog nije nušićevska. Uočavanjem i umetničkim oblikovanjem tog satiričnog u komici, Nušićevo delo neće postati ni manje smešno ni manje zabavno. Naprotiv: ta komika, u kojoj uvek ima razumevanja, koja je bez mržnje, ali ne i bez zrnca pakosti, time će samo dobiti u dubini, oštrini i dejstvenosti - pisao je Hugo Klajn (1964), povodom sto godina od piščevog rođenja u “Književnim novinama”.

Nušićevi junaci bili su nepismeni panduri, sumnjičavi načelnici, lažni doktori, uobražene ministarke, u žalosti licemerni rođaci. Različiti karakteri koji verno oslikavaju, ne samo njegovo vreme i okolnosti. Taj “raspikuća duha” (kako ga je okarakterisao Anton Gustav Matoš), bio je uvek vedar uprkos svom ne baš radosnom životu. Jednom je i sam istakao:

Sa suprugom Darinkom u Narodnom pozorištu

“Razglavio sam vilice smejući se, jer je toliko toga smešnog među ljudima i u životu ljudi. Što sam više upoznavao život, što sam bliže upoznavao ljude, sve sam se slađe smejao”.

Nušićeva verna publika i danas se slatko smeje svim njegovim junacima i delima. Među njima je, ipak, najizvođenija i najpopularnija Živka i “Gospođa ministarka”. Upravo iz vremena nastanka ove komedije, ostalo je i piščevo pismo ćerki Giti. U prilično opširnom tekstu objašnjava:

Predstava "Gospođa ministarka"

PROČITAJTE JOŠ: Alen Delon: Nisam pronašao ženu sa kojom bih proveo ostatak života

- Eno mojih “Listića”, “Narodnog poslanika”, “Sumnjivoga lica”, “Protekcije”, “Sveta”, mojih bezbrojnih priča u kojima je ismejana ljudska sujeta, lažno dobročinstvo, polutanstvo, štreberstvo, u kojima je namolovana svim bojama naša birokratija i ismejana neobuzdanim smehom naša administracija. Pa ipak, taj moj smeh nije gorak, nije žučan, nije otrovan. Ja volim ljude i volim ih baš sa svim njihovim slabostima...

Veliki pisac u bolesničkoj postelji

Na dan piščeve smrti, u Narodnom pozorištu, ponovo će se na sceni naći oni koje je, uprkos svemu, voleo - još jedna njegova “Ožalošćena porodica”.

Nušić i Žanka Stokić

NOVINARSTVO

ZA naše savremenike, zanimljiv je podatak da je veliki deo Nušićevog angažmana pripadao i novinarstvu. Još u Smederevu kupio je štampariju i izdavao “Smederevski glasnik”, bio je nekoliko godina stalni saradnik “Politike” (od njegovih feljtona kasnije je nastala knjiga “Ben - Akiba”), pisao je za “Samoupravu” i “Tribun” koji je, takođe, pokrenuo. U Skoplju je bio urednik “Srpskog Juga”, pa i prvi predsednik Novinarskog udruženja...