Još se drži beogradski šmek

NUŠIĆEVU “Ožalošćenu porodicu” ovih dana će u Narodnom pozorištu, obući u “prigodnoj žalosti” Maria Marković Milojev. Biće to prvi Nušić u karijeri mlade kostimografkinje koja će 19. januara upisati u svoju biografiju čak dvadeset devetu premijeru za manje od jedne decenije, koliko se bavi ovim poslom.

Prvi profesionalni zadatak bio joj je na sceni “Madlenijanuma” (predstava “Pjero Mesečar - Lenc”), a onda su usledili mnogi značajni naslovi u nacionalnom teatru, JDP, Ateljeu 212, “Dušku Radoviću” i u Podgorici, a s njima i predstave “Marija Stjuart”, “Hamlet”, “Dnevnik o Čarnojeviću”, “Učene žene”, “Jesenja sonata”... U već bogatom opusu je i jedan igrani film “Ime Dobrica: prezime nepoznato”, u režiji Srđe Penezića. Ovog puta, radi predstavu u postavci Jagoša Markovića, što će biti i njena četvrta saradnja sa ocem, našim poznatim rediteljem.

- Imala sam odlične uslove za rad u pozorištu. Dobra ekipa, reditelj, raspoloženje - objašnjava Maria Marković Milojev. - Budući da je to moj prvi Nušić, bilo mi je važno da izbegnem neke “tipične” kostime, obično viđene kada je reč o ovom piscu, apriori smešne s namerom da potcrtaju likove. - Išla sam u kontru, jer Nušićevi junaci su sami po sebi dovoljno groteskni. Volim da radim u crnoj boji (ovde su takve bile i okolnosti), osmišljavam detalje i slažem ih u sliku, kao celinu. Preda mnom je trinaest kostima rađenih u, moglo bi se nazvati, raskošnom minimalizmu.

Sa Jagošem, kaže, odavno je izgradila vrlo profesionalan odnos, obostrano kritički. Sarađuju skladno i kad je “napetija” atmosfera, kako bi svako u ekipi dao maksimum:

- Nijednom do sada nisam radila čistu epohu. Uz pomoć reditelja uvek je transponujem u nešto moje i dam lični pečat. Osmišljavamo ideju i sprovodimo je u delo, stvarajući zajedničku estetiku. Kroz forme, materijale, vodeći računa o karakteru i ukusu lika, pa i šta bi odgovaralo glumcu koji lik “nosi”. Na kraju dolazimo do stilskog jedinstva cele predstave.

Od svih realizovanih predstava, izdvaja “Mariju Stjuart” i saradnju s Milošem Lolićem.

- To je moj do sada, u svakom smislu, najozbiljniji rad. Miloš je sve prepustio meni, smatrajući da je reč o autorskom projektu. “Marija Stjuart” je moja prva epoha, prva velika scena, prvi veliki komad... Nažalost, u poslednje vreme se u našim pozorištima sve manje rade kostimi. Umesto toga, odeća se kupuje u “Zari” ili nekoj sličnoj prodavnici. S obrazloženjem da je predstavi potreban savremeni “kostim”. Ovaj trend nije nužno loš, ali je uvek bolje obući glumca u osmišljeni kostim za njegov lik. Takve se stvari, istina, retko rade u Narodnom i Jugoslovenskom dramskom, za razliku od ostalih pozorišta. Doduše, ponekad razlog leži i u skromnijem budžetu.

Reditelji dolaze na premijere drugih reditelja, glumci da podrže (i procene) rad drugih glumaca, a kostimografi?

Ideje prenete na papir

- Držimo se zajedno, svi hoćemo da pomognemo jedni drugima. Znamo da priskočimo u pomoć i u dva ujutru, ako zatreba. Među nama nema surevnjivosti. Svaki kostimograf ima svoj stil i “rukopis”, koji se prepoznaje u kroju, odabiru materijala, koloritu. Meni su sitnice uvek važne, kako izgleda dugme ili postava. Dakle, i ono što se ne vidi na jednom iracionalnom nivou, detalj je koji upotpunjuje sliku.

U pozorištu i filmu, kao i u životu, nema modnih pravila. Najvažnije je “ispratiti” ličnost koja kostim nosi. Da li na životnoj i umetničkoj sceni važi ono Marfijevo pravilo “obuci kostim i uloga se sama igra”?

- Svako ima svoj identitet i slobodu da iznese ono što je zamislio. Gubeći individualnost u odevanju, čovek gubi i identitet. Kod nas, nažalost, ima puno kiča, jeftinoće, ponekad čak i pornografije. Deset odsto ljudi na javnoj sceni diktira pravila, ostalih devedeset su klonovi... Ipak, još ne dominira estetika vulgarnosti rijalitija. Još ima Beograđana koji umeju da drže do sebe, da se srede, da pokažu i duh i šmek. Uostalom, okružujemo se ljudima koje sami biramo i svako od nas vidi ono što želi.

Na pitanje šta je presudno za nečiji dobar izgled, bez obzira na materijalne mogućnosti, naša sagovornica bez dvoumljenja kaže:

- Samopouzdanje! Ono je uvek na prvom mestu. Žena koja je sigurna u sebe “isijava” sigurnost. Bez obzira na to kako je obučena ili očešljana, na njoj se samo to primeti i pamti. Između stava i samouverenosti je, zapravo, znak jednakosti. Ono “spolja” samo je propratni element. Ostalo je karakter. Verujem da se snagom volje sve može promeniti, pa i karakter. Pitanje je samo koliko ga možete obuzdati, koliko ste spremni na promenu, koliko spremni da je sprovedete i istrajete, da radite na sebi kao i u svemu drugom.

Kreacije spremne za scenu

PORODICA

- ODRASTALA sam u umetničkom okruženju i bilo je potpuno prirodno da se i sama bavim umetnošću. Otkad pamtim za sebe crtala sam sa mamom i tatom, a već od četvrte godine sama sam odlučivala šta ću da obučem za izlazak. Pravila sam kućice i lutkice, imala vrlo kreativno sazrevanje. Kada je došlo vreme za izbor profesije, odmah sam se odlučila za Fakultet primenjenih umetnosti i scenski kostim.