Vladan Radovanović: Nije svaka inovacija umetnost

BEZMALO 65 godina višemedijski umetnik Vladan Radovanović (1932) stvara na područjima muzike, slikarstva, književnosti, novih medija i višemedijske sinteze. Razgovor o njegovoj sintezijskoj umetnosti, uz projekciju radova, ispunio je minulog utorka salu u Studentskom kulturnom centru, a čak tri dela ovog autora našla su se u postavci “Sekvence”, kojom je otvoren renovirani Muzej savremene umetnosti.

Na Muzičkoj akademiji u Beogradu Radovanović je diplomirao kompoziciju, a nagrađivan je podjednako za svoja ostvarenja iz oblasti muzike (Oktobarska nagrada, priznanje za elektronsku muziku u Buržu, “Đanfranko Zafrani” na Pri Italija, Prva nagrada na Međunarodnoj tribini kompozitora, “Stevan Mokranjac”...), književnosti (“Nolitova” nagrada) i vizuelne umetnosti (prva nagrada za video u Sao Paulu, nagrada Grada Beograda za likovnu umetnost, priznanja “Ivan Tabaković” i “Mića Popović”). Osnovao je i vodio Elektronski studio Radio Beograda, bio je profesor po pozivu na doktorskim studijama pri Univerzitetu umetnosti, čiji je počasni doktor, a istu počast ukazao mu je i Univerzitet u Kolambusu (Ohajo, SAD)....

PROČITAJTE JOŠ: Orhan Pamuk: Politika me čini nesrećnim

* Svoju opštu poetiku umetnosti ste počeli da stvarate 1953, u vreme kada je još na snazi socijalistički realizam, a tek se pomalja socijalistički modernizam. Kako u takvom okruženju, bez mnogo informacija o dešavanjima u svetu, dolazite do nečeg što će kasnije postati prototip za čitave pravce u našoj umetnosti?

- Koliko god je teško u to poverovati, ideje za sve oblasti u kojima sam tada počeo da istražujem i stvaram potekle su iz mene samog. Za neke nisam ni znao da su u svetu već predložene, na primer taktilizam (1956), a neke su u to isto vreme nastajale, na primer činjenja i minimalna muzika (1955). Međutim, projektizam (1955), u pogledu stepena mentalnosti, prethodi Flintovom koncept-artu šest, a konceptualnoj umetnosti desetak godina.

* Jedno od ranih dela nastalih u okviru poetike sintezijske umetnosti - “Taktizon-pokret-zvuk”, predstavili ste na prvoj izložbi Medijale. Šta ga je spajalo, odnosno odvajalo od radova ostalih članova ove grupe?

- Sinteza je spajala naše poetike, a razdvajala ih je razlika u onome šta je sinteza obuhvatala. Sinteza Medijale odnosila se na vizuelne umetnosti: slikarstvo, crtež, vajarstvo, fotografiju i arhitekturu. Ja sam se zalagao za sintezu gotovo svih umetnosti: slikarstva, fotografije, muzike (vokalno-instrumentalne i elektronske), književnosti, taktilizma, igre, kinetike (opaženo kretanje) i kinestetike (doživljeno kretanje).

* Sintezijska umetnost pripada višemedijskoj umetnosti, čiju ste teoriju zasnovali i predavali. Kako tu svoju ličnu poetiku sagledavate u okviru opšte teorije?

- Višemedijska umetnost obuhvata umetnosti u kojima su zastupljena dva i više medija, što deluju na različita čula, pri čemu je uodnošavanje medija ostvareno u opsegu od puke istovremenosti do krajnjeg determinizma, u vidu objekta, instalacije i sekvencijelnosti sa izvođačima ili bez njih. U te umetnosti ulaze: pozorište, vokovizuel, balet, opera, gezamtkunstverk, film, video, performans, mikstmedij, multimedij, intermedij, sintezijska umetnost. Sintezijska umetnost poseduje neka zajednička obeležja sa svim višemedijskim umetnostima, ali i izvesna koja je čine osobenom. Njena differentia specifica obuhvata sledeća svojstva: u uodnošavanju medija vlada determinizam; koriste se i neelektronski i elektronski mediji; mediji su po važnosti izjednačeni; zastupljen je sinergijski princip delovanja celine koja je više od zbira njenih delova; metode uodnošavanja su sinestezija, intuitivna analogija i naučna korespondentnost; stvaranje iz jednog duhovnog centra.

* Smatrate da treba stremiti stvaranju sintezijskog dela iz jednog duhovnog centra. Šta to znači?

- Znači da jedna stvaralačka svest treba da osmisli i ostvari sve višemedijske odnose i zbivanja u delu. Razlog za ovu preporuku ne leži u isticanju individualnosti nego u postizanju potpune saobraznosti u oblikovanju svih medija i veće konzistentnosti celine višemedijskog dela.

* Kažete da je sintezijska umetnost neka vrsta vraćanja magijskom ritualu koji je disfunkcionalan, ali da su neki ožiljci ostali. Koji?

- Ostalo je sećanje na sinkretizam kao istovremeno korišćenje reči, pevanja, pokreta, simboličkih predmeta. Zadržao se i utvrđeni red obavljanja obreda u smislu redosleda izvođenja segmenata u višemedijskim delima. I sam ceremonijal, kao skup običaja kojih se pridržava u svečanim prilikama, prepoznaje se u svečanosti izvođenja višemedijskog ostvarenja. Naravno, stvaralac savremenog višemedijskog dela magijski ne potčinjava svojoj volji tajanstvene sila prirode, duhove i demone.

PROČITAJTE JOŠ: I frula i gusle za Unesko

* Koliko je savremena tehnologija obogatila spektar umetničkog izražavanja?

- Veoma ga je obogatila. Pored uvođenja novih zvukova i načina njihovog kontrolisanja i oprostorenja u elektroakustičkoj muzici, novih svojstava slike i načina njihovog kontrolisanja i oprostorenja u 3D animaciji i holografiji, tretiranja pokreta u virtualnoj realnosti u opsegu od 360 stepeni - unapređeno je i centralizovanje strukturisanja dela. Svi operacionalni nivoi “udenuti” su u jedan “radni sto” koji pruža neposredan višečulni nadzor nad realizacijom i stvaralačku povratnu spregu.

* U poplavi inovacija u umetnosti došli smo do tačke kada se čini da sve može biti umetnost. Da li je baš tako?

- Što se mene tiče - nije. Na osnovu moga doživljaja umetnosti, razmišljanja o njoj i njenog definisanja, konceptualna umetnost, zatim performans u kojem se želi ostvariti neperceptibilno prenošenje misaone energije, kao i radovi političke umetnosti - nisu umetnost. Međutim, takvi oprečni stavovi - kada neko tvrdi kako sve može biti umetnost, a neko drugi da ne može biti - mogućni su u umetnosti stoga što se o njoj ne može ustanoviti istina u smislu adekvatnosti mišljenja i objekta, nego postoji samo odnos između (ostvarenog) objekta i njegovog doživljaja (mišljenja i osećanja) pojedinačnih individua. A ti subjektivni doživljaji i sudovi međusobno se mogu razlikovati bez prilike da se dokaže ko je objektivno u pravu.