Teško je preživeti mržnju

U GLAVNOM programu 23. Festivala autorskog filma sinoć je premijerno prikazano dokumentarno-igrano ostvarenje reditelja i scenariste Gorana Markovića "Mnoštvo i manjina". Ova uzbudljiva i provokativna priča nastala je u vreme kada je Goran Marković dobio poziv Narodnog pozorišta u Prištini, koje se nalazi u Domu kulture u Gračanici, da tamo režira svoju dramu "Govorna mana". Posle premijere januara prošle godine, kako je izjavio Marković, predstava je krenula na turneju po Kosovu, i on je sa Svetozarom Cvetkovićem, koji je producent, odlučio da snimi film o tome.

- Smatrali smo da nije dovoljna samo reportaža o gostovanju jedne predstave, nego da ono što je srž "Govorne mane" - pitanje identiteta i ko sam ja, da li mogu da se promenim i budem neko drugi, i šta je identitet uopšte, razvijemo tokom puta u dokumentarni film. Pre ove predstave nisam mnogo znao o Kosovu, i dok smo je radili, a pogotovu tokom turneje, doživeli smo suočavanje sa suštinom problema tih ljudi - sa mržnjom, odnosom manjine i većine, i to je inkorporirano u film ne kao ilustracija, već tako što mi, kao putnici, sagledavamo taj problem.

A "putnici" u filmu "Mnoštvo i manjina", koji spontano i sugestivno uvlače publiku u svoj kombi da u 78 minuta zajedno sa njima putuje Kosovom su sam Marković, dramaturg Ivana Dimić, glumci Tihomir Stanić i Svetozar Cvetković, mladi glumci sa Kosova Jelena Orlović i Nebojša Đorđević, kao i Živojin Rakočević, Isak Vorgučić, Petar Rojević. Film počinje glasom reditelja, i završava se njegovim dijalogom sa čovekom koji je zaista promenio identitet i govori o tome - Rastkom Lupulovićem, nekadašnjim glumcem pred kojim je bila velika karijera, koji se zamonašio u manastiru Dečani 1996. i dobio monaško ime Ilarion, a danas je iguman manastira Draganac.

O svom iskustvu sa promenom identiteta u filmu priča i Nišlija, po rođenju Zoran Vorgučić, koji je odrastao u jugoslovenskoj porodici ateističkog opredeljenja. Krstio se u 19. godini i postao Isak, a monaško ime bilo mu je Nektarije. Monaškom životu devedesetih godina privuklo ga je izrazito antiratno delovanje manastira Dečani, kakvo, kako se ispoveda u filmu, nije postojalo u srpskoj crkvi u to vreme. U jednom trenutku ipak je u njemu preovladala želja za svetovnim životom, danas ima svoju porodicu, vodi jednu privatnu televiziju i odlično poznaje prilike na Kosovu.

- Monasi manastira u Dečanima spasli su živote brojnih Albanaca i njihovih porodica tokom NATO bombardovanja i povlačenja srpskih snaga sa Kosova, koje su prihvatali kao svoje. Ti ljudi im se ipak nikada nisu javili da im zahvale ili da im pomognu kada su oni bili u problemu. Ako su neki i želeli to da učine nisu smeli, jer bi sigurno bili surovo kažnjeni - priča Vorgučić.

Putujući, ekipa Markovićevog dokumentarca otvoreno govori i o svojim ličnim stavovima i iskustvima, pa tako čujemo od Ivane Dimić koja gostuje sa srpskim predstavama, da se često događa da bude više glumaca na predstavi, nego publike.

"Jednom smo igrali predstavu u dvorištu kuće samo za jednu babu, jer u selu više nikoga nema, svi su otišli. Padala je kiša, a baba, koja je bila potpuno iznenađena, rekla nam je da nas je čekala deset godina, a da smo našli da dođemo baš kad je kiša."

Tihomir Stanić kaže u filmu da su srpskom narodu i Srpskoj pravoslavnoj crkvi veće zlo učinili komunisti posle Drugog svetskog rata, iako je i on sam komunista, nego bilo koji Šiptar, jer nisu dozvolili da se Srbi vrate na Kosovo.

Markovićev "road movie" prikazuje napuštene i razrušene srpske kuće, predstavu "Govorna mana" u Velikoj Hoči koju u dvorištu gleda čitavo selo, a to je jedva tridesetak ljudi i dece, opasna i nesigurna mesta koja obezbeđuju predstavnici Kfora, manastir u Dečanima i mošti Stefana Dečanskog... Posebnu uzbudljivost priči daje to što u njoj nema glume (izuzev u pozorišnoj predstavi čije se scene povremeno pojavljuju), svi učesnici "igraju" sopstvene karaktere, a za umetničku vrednost filma zaslužan je i Miško Nećak, direktor fotografije i montažer iz Pariza, koji je i koautor.

NARCIZAM MALIH RAZLIKA

U FILMU vidimo i table u Prištini i Peći sa imenima i fotografijama nestalih Srba, a Isak Vorgučić pokušava da odgovori i odakle potiče mržnja.

"Da je mržnja među ljudima na Kosovu shvatljiva, onda bi znali i koliko će trajati. Ovako, više je tu iracionalne mržnje i nedostatka želje da se uspostavi komunikacija, a tu je i jezička barijera. To je veliki jaz da bi ljudi razgovarali. Kako bi rekao Frojd, to je narcizam malih razlika. Ljudi su slični, ali bi trebalo da imaju neprijatelja koji je malo drugačiji. Srbi su sada, recimo, dobar izgovor Albancima na Kosovu za nezaposlenost, socijalne probleme, kočenju Kosova ka međunarodnim integracijama"....

UMETNOST NAD UMETNOSTIMA

RASTKO Lupulović (na slici) kaže u filmu da se zamonašenjem nije odrekao umetnosti, i da u tom smislu nije promenio identitet.

"Molitva je umetnost nad umetnostima, treba da slavimo Boga, da podnosimo plodove usana koji ispovedaju njegovo ime, da neprekidno iznosimo slovesnu žrtvu, i da neprekidno govorimo poeziju. A to je molitva. Ona ostaje kao umetničko delo, kao tajna crkve, zapravo, kao osnov života. I šta će nekome ne znam kako genijalno delo, ako on toga nije svestan i ako njega nema više. Ovo što ljudi iz crkve propovedaju jeste da, pre svega Boga ima, da smo stvoreni da večno živimo u ljubavi jedni sa drugima, tako da monah odričući se mnogo toga, zapravo, stiče"...