Vladimir Veličković: Ceo svet je lonac koji ključa

OD STALNOG DOPISNIKA: PARIZ

NOVA beogradska galerija "Rima" imaće renomiranog gosta na otvaranju u sredu 15. novembra. Velikan srpskog i francuskog slikarstva Vladimir Veličković biće prvi koji će svojim delima utrti ambiciozni put aktivnostima novog izložbenog prostora. Poznati pariski slikar predstaviće se sa pet platna i jednim crtežom.

- Veliki su formati, ali ne oni najveći. Dimenzije su uslovljene veličinom galerije. Tu je i nekoliko manjih komada koji će kompletirati izložbeni prostor. Tematski, nastavljam ono što sam prikazao na prethodnoj izložbi u galeriji SANU pre tri godine, između ljudske figure i pejzaža, sa gavranima i požarima, što karakteriše moj rad poslednjih godina. Slike koje će biti pokazane nisu viđene u Beogradu. Ovo im je prvi put da izađu iz ateljea - kaže Veličković u ekskluzivnom razgovoru za "Novosti" kojim najavljuje predstojeću izložbu, ali i govori o aktuelnim događanjima na srpskoj i francuskoj likovnoj sceni.

* Izlažete u poznatim i impozantnim prostorima širom sveta, ali istovremeno volite i da pomažete mladim galerijama da steknu renome?

- Smatram da je takav pristup za jednog umetnika veoma važan. U galeriji "Rima", koja postoji već više godina u Kragujevcu, izlagao sam dva puta. Rado sam se odazvao pozivu da mojom izložbom otvore svoju ispostavu u Beogradu, u novoj zgradi, vrlo atraktivnog izgleda, u Pariskoj ulici.

* Zanimljiva je ta naša Pariska ulica, ima parne i neparne brojeve na istoj strani, ide u "ge", račva se na svom kraju, sa građevinskim remek-delima, ali, u dnu, i nekim ruinama...

- Ima, kao i svaka beogradska ulica, svega i svačega. Ali, čini mi se da se u gradu vidno popravlja situacija. Možemo da volimo ili ne, nove zgrade, koje su, kao i svaka nova stvar, podložne kritici, ali je činjenica da se zapušavaju rupe koje zjape odvajkada. Čini mi se da se Beograd polako kreće ka budućim boljim danima. Pariska ulica ima svoj šarm. Njom tandrče tramvaj, ali se i graniči sa Kalemegdanom. Vodi, dole, na vodu, a ta voda će u skoroj budućnosti da se aktivira raznoraznim sadržajima. Tu, pre svega, mislim na pasarelu koju su radili Mrđan Bajić i engleski skulptor Ričard Dikon. Biće prilično zanimljiva i vrlo originalna atrakcija u tom ambijentu, povezujući Karađorđevu ulicu i obalu Save sa Kalemegdanom.

* Stiče se utisak da aktuelni događaji u svetu, na prvi pogled neprimetno, ali, ipak kontinuirano, utiču na evoluciju vašeg slikarstva?

- U izvesnom smislu, reč je o tematici koja se drži kontinuiteta, ali koja ima i neke nove aspekte i elemente. Sve je to, kako volim da kažem, evolucija u kontinuitetu. Događaji stalno ulaze u moj sistem posmatranja, to šta i koliko živimo, i koliko ćemo još da živimo. Cela Zemlja je ogromni lonac koji ključa. Da li će poklopac da se podigne ili ne, ne zavisi od nas, naše dobre volje i pameti, već od nepameti drugih. Taoci smo bolesnog vladajućeg sveta na planeti. Kakve će posledice biti, niko ne zna. Ali, mogu da budu strašne.

* Crne rupe na vašim slikama sve su veće...

- Da mogu da nas u njih bezbolno spakuju!

* Veoma ste aktivni. Gde crpite toliku energiju?

- Radim svakodnevno. Energiju stvaraju želja za angažovanjem i ambicija. Ceo svoj život posvećujem svom poslu. A organizacija izložbi je čisto tehničke prirode. Dođe kamion, pokupi slike, i sve je završeno. Posle samo odeš na otvaranje, što je poželjno i dobro, ali te niko na to ne obavezuje. Ima godina "sa", i godina "bez". Ova je bila veoma tiha. U mom slučaju, to znači da sam učestvovao na tri-četiri manifestacije. Jedna od njih je bila veoma zanimljiva, u kapitalističkom i snobovskom centru Sen Moric u Švajcarskoj, gde se krajem avgusta na "Art mastersu" okuplja vrlo kvalitetan svet iz sfere biznisa. Izložio sam dva velika crteža, a iduće godine ću na istom mestu imati samostalnu izložbu. Bio sam i na nekoliko kolektivnih postavki u Francuskoj. Ovih dana se otvara i izložba mojih radova u jednoj galeriji u Pekingu, kao nastavak postavke iz Nacionalnog muzeja. Ali, nisam tamo otišao, jer sam rešio da dođem na malo veću svečanost, otvaranje Muzeja saremene umetnosti u Beogradu!

* Konačno...

- Najzad! Posle deset godina! Koji su razlozi za toliko dugo renoviranje, verovatno to neko drugi zna, ali taj period je apsolutno nedopustiv, neobjašnjiv i bez ikakvih izvinjenja. Kolektivno smo krivi što se to dogodilo. Nije bilo određenog bunta i protesta, što možda ne bi bog zna šta promenilo, ali bi se bar neke savesti prodrmale i malo se razmislilo zašto je to tako.

* Kao član Upravnog odbora Muzeja, jeste li zadovoljni novim prostorom?

- Treba sve to da se isproba, da ponovo zaživi funkcija muzeja. Unutra ima značajnih promena. Povećana je izložbena površina. Sve izgleda sjajno. Ma, samo kad se otvorio, čak i da mi se ne dopada, da narod počne ponovo da ulazi unutra! I, to se ovih dana dešava.

* Sad još samo i da se Narodni muzej otvori...

- Obećano je da će biti dogodine. Kad se to bude ostvarilo, imaćemo ozbiljan kulturno-turistički adut u regionu, ali i dalje.

* Generacije su mnogo izgubile. Koliko je uopšte moguće formirati estetske, kulturološke i svake druge kriterijume, bez takve dve institucije?

- Da se to desilo mojoj generaciji, bili bismo grdno upropašćeni, kulturno, intelektualno i na svim drugim poljima. Danas se mladi spasavaju internetom. Imaju uvid u događanja, obavešteni su o svemu i svačemu. Sve je u rukama pojedinca. Ako je zainteresovan, ambiciozan, radoznao, sve može na neki način da se ublaži. Čak i nedostatak takvih institucija. Jedno je, ipak, kada se šetaš po svojoj sobi i piljiš u ekran, a nešto sasvim drugo kad se nađeš u prostoru koji se zove muzej. To je druga atmosfera, drugo pulsiranje. U kontaktu si sa istorijom. Koliko god da je snabdeven užasnom količinom informacija, internet je samo jedan običan ekran.

* Šta na pariskoj izložbenoj sceni danas, po vama, zavređuje najveću pažnju?

- Pikaso! Stalno je aktuelan. Trenutno traje izložba njegovih dela u fondaciji "Lekler" u kojoj bi trebalo da izlažem iduće godine. Reč je o kolekciji kćerke poslednje Pikasove žene Žakline. Pikaso je za sobom ostavio 70.000 arhiviranih dela! Svakog puta je to neko drugo viđenje i izbor. Izložena su i dela Rubensa, Gogena, a završava se i izložba Dejvida Hoknija, meni veoma atraktivna, s obzirom na to da smo "zajedno" rasli. Izuzetno interesantna izložba, na kojoj se vidi neverovatan talenat. Što se tiče mlađih, zanimljivo je da je za upravo dodeljenu nagradu "Marsel Dišam" na izložbi u Boburu, jedan od četiri kandidata bila moja bivša studentkinja Maja Bajević.

* Prekoputa Bobura je Kulturni centar Srbije, koji je dobio novog direktora Radoslava Pavlovića. Šta očekujete od nove postave?

- Polažem velike nade u novo rukovodstvo! Da se pokrene aktivnost koja je nedostajala i koje je centar dostojan. Potreban je kvalitetan i raznovrstan program, s onim najboljim što imamo. Imam ideje u tom smeru, čini mi se da ćemo sarađivati, što se tiče programske politike. Nadam se da će centar imati boljih dana.

SKANDALOZNI AMERIKANCI

* KOLIKO je štetna odluka SAD da izađu iz Uneska?

- Skandalozan potez! Šta reći? Velika nacija, koja pretenduje da vlada svetom, izbacuje mogućnost da učestvuje u održavanju klasiranih, vrednih i civilizacijski neprikosnovenih kulturnih objekata. Zbog čega? Ne može se jednoj Palestini uskratiti pravo da postoji. To nije prazan prostor. Tamo žive ljudi. Zaprepastili su me. Kao što me i njihov novi predsednik svojim izjavama i potezima često zaprepasti.